Кад бих, не дај боже, преко ноћи, сасвим неочекивано, тачније ненајављено, ослепела, ова кућа би за мене била једнако туђа као и свака друга. И вероватно бих брзо скапала од глади (претпоставимо да су врата закључана, а кључ ишчупан из браве), јер не бих могла да напипам ни тањир ни шерпу, ни кашику (добро, претерујем, јела бих и из шаке, само да нањушим вариво).
Четири сата, све до пола два ноћас, ја сам нешто кројила (толико сам буљила да је слепило могло и да се обистини), а кад сам с пуним рукама каронских отпадака ушла у кухињу, не палећи светло (да оца не будим) и у оном сумарку (светло што допире из собе раствара кухињску таму) и покушала иза врата да напипам канту за ђубре (просто да не изручим све крај ње, па да ми ујутру домаћица вришти ко побеснела) -- канте нема.
О, зар опет, сместа се изнервирах. Али се освртох около, можда је између судопере и шпорета. А, јок, какви црни. У шпајзу вала нећу да је тражим. Па та жена ме излуде својим размештањем.
Кад бих којим чудом ослепела, не би ме чудило и да зидове поруши и нови распоред просторија направи, па да у рођеној кући (с пуним ђубравником у рукама) лутам довека ко по лавиринту.
Четири сата, све до пола два ноћас, ја сам нешто кројила (толико сам буљила да је слепило могло и да се обистини), а кад сам с пуним рукама каронских отпадака ушла у кухињу, не палећи светло (да оца не будим) и у оном сумарку (светло што допире из собе раствара кухињску таму) и покушала иза врата да напипам канту за ђубре (просто да не изручим све крај ње, па да ми ујутру домаћица вришти ко побеснела) -- канте нема.
О, зар опет, сместа се изнервирах. Али се освртох около, можда је између судопере и шпорета. А, јок, какви црни. У шпајзу вала нећу да је тражим. Па та жена ме излуде својим размештањем.
Кад бих којим чудом ослепела, не би ме чудило и да зидове поруши и нови распоред просторија направи, па да у рођеној кући (с пуним ђубравником у рукама) лутам довека ко по лавиринту.
Нема коментара:
Постави коментар