Сваке вечери, на пола пута до купатила и са спаваћицом (и још понеким одевним предметом) у рукама, питам тату: хоћеш ти први (да се тушираш)? Нека, нека, хајде ти, одбруси ми он (јер можда још није вечерао, а хтео би да вечера, јер можда гледа неку глупост на ТВ-у, а глупостима никад краја, јер је цигарету тек допола попушио, или просто неће да се граби ко да улази у аутобус, нигде не жури).
А кад изађем (након... хм... па неког времена... за које је тати порасла и брада, па још мора и да се брије), он сместа ђипи са столице (на којој је, годинама чини му се, чекао ко запета пушка) и примети: е хваала богуу (добро си се сетила)!
А нит ми је туш држао нит гел утрљавао (па да му се исказује захвалност), све сам сама (зато је и потрајало); да ја имам асистента (ал' неког, не било ког, овоземљског)... не бих ни излазила (моли бога, тата, да останем самостална). ;)
А кад изађем (након... хм... па неког времена... за које је тати порасла и брада, па још мора и да се брије), он сместа ђипи са столице (на којој је, годинама чини му се, чекао ко запета пушка) и примети: е хваала богуу (добро си се сетила)!
А нит ми је туш држао нит гел утрљавао (па да му се исказује захвалност), све сам сама (зато је и потрајало); да ја имам асистента (ал' неког, не било ког, овоземљског)... не бих ни излазила (моли бога, тата, да останем самостална). ;)
Нема коментара:
Постави коментар