Месождер у зоолошком врту

На улазу у зоолошки врт требало би да траже и лекарска уверења појединцима, да се види колико су агресивни, какве су им прикривене намере и на шта су све спремни. Месождере би посебно требало држати на оку, и на дистанци.
Док смо се данас сликали крај кавеза са козама, зет се пожали, набравши нос, како ужасно смрди. А онда, будући да у близини сем нас не беше других људи (сведока), најближу (која је по томе, претпостављамо, на нос остављала најјачи утисак) упита: је ли, кад си се купала, пибибиип ти матбибиип?
Коза ни а ни бе, а камоли ме-ке-ке. Није ни погледа удостојила лудога човека, свакаквих има, навикла је већ, и све их гледа кроз жицу (постоји сигурно разлог, мисли, што су њоме ограђени). Он ће да јој памет соли што она хигијену да одржава не воли.

Кад потом наиђосмо на берберску овцу (тако пише, не знам какве везе с берберима има), позамашну неку, богме, зет је из више углова осмотри, па ме упита: какво ли јој је месо (ја ни овој обичној нисам дегустирала бутове, како бих за берберску могла и да претпоставим)? Ц-ц-ц, негодовах кроз смех, ти ниси нормалан (ето, она коза ми је сведок). Што, сигурно је добро, рече и настави овце да одмерава. И још додаде, завртевши главом чежњиво: има добру килажу (претпостављам да се удубио у маштање и овцу из кавеза замислио на ражњу). Утом канда нека киша поче да пада, помислих, но пре ће бити да из уста мог зета од наслућене сласти вода куљну.
Мој зет у зоолошком врту исти је онај Змајев мачак, што, незван додуше, у сватовима мишјим подврискује, па гледа сватове, трбух трља и све се облизује.