Matija nehotice za sto seo tu gde je seo. A majka ga prekori (podsećajući na ozbiljne posledice takve nesmotrenosti): Seo si na ćošak? Nećeš, znači, da se ženiš?

On se smesta pomeri s mesta. Znači ipak hoćeš, pomerio si se, nasmeja se majka (zadovoljna valjda što joj sin, promenivši poziciju i  poništivši prokletstvo, neće ostati bez bračnog partnera).

Neću, brecnnu se on i opet vrati stolicu na ćoše (koliko da majka ne počne svatove da saziva... a tek prvi osnovne završio).
Onda neću imati unučiće, predoči mu majka neželjene posledice takvog kaluđerskog života. U stvari, i ne moraš da se ženiš, nek ti samo neka rodi decu, nađe kompromisno rešenje. 

Pa da, dovešću je samo da mi rodi decu pa nek ide, složi se mamin sin. A ko će da čuva decu, majka upita. Pa ko, ti i ja, gotovo se brecnu sin (što majka pita, a valjda se podrazumeva).  A da l' ću ja moći, mama se pobrinula (da će ta još nerođena deca biti pogolem teret za njenu kukavnu kičmu). Matija nije imao dileme: Hoćeš, hoćeš! (Kako on to zamišlja: tata ga vodi na trening, mama čuva decu; igra u dvorištu fudbal, mama čuva decu; vozi kroz ulicu trotinet, mama sprema ručak i čuva decu... Mogu oni to, šta im teško!)
Ne sumnja u majčinu veštinu i izdržljivost. Ne računa on koliko još proteći vode dokle mu se ta dečica rode.