Kad je pre neku noć u naše dvorište (i videćete čije srce) došetalo to belo mače, Staša mu je odmah dala ime Mima. (Ona ga u zagrljaj privila, a baba smesta nervni slom dobila: već imamo  taze šest mačića, koje mi povremeno na nos nabijaju. Ali šta će, unuci miljenici  ne može otvoreno da se zamera.) To što sam mu ja naknadno virnula pod rep, pa, sigurnosti radi (jer laik sam samo), zatečenu situaciju uporedila sa žutim mačetom, zaključivši i objavivši da je Mima muško, nije Stašu privolelo da mu promeni pol. 

U stvari, u neku ruku, upravo je ona to učinila. Briznula je u plač tvrdeći da je Mima devojčica. Ne pomažu protiv toga nikakvi i ničiji argumenti i dokazi. Ona je tako odlučila, njoj tako odgovara. I čim pomeneš da Mima mušku pišu ima, Staša neutešne suze lije.
Doobro, dobro, nije muško. (Samo da prestane dreka.) A i Mima se ne buni (pa što bismo mi). Naprotiv, pojavljuje se čim joj čuje glas, grli je, mrsi joj kosu i mazi lice. Jutros dok je, na šte srca, Staša pod jabukom "čitala" knjigu iz biblioteke, i vrzmalo se (srednji rod je kompromisno rešenje) oko nje.
Inače, pre neki dan Staša je, mazeći na svom krilu Mimu, tugaljivo i saosećajno izjavila: Ona nema nikakvu porodicu! A biće da baš nije u pravu.