Živi iz sve snage

Ja već svašta zanimljivo radim i ne mogu da postignem, sve i da noću oka ne sklopim. Ali ne prestajem da žudim za novim saznanjima i veštinama. 

Hoću sad da naučim da vozim rolere, kažem. A moja vršnjakinja ispolji istinsku zabrinutost. Kaže, nije to za naše godine, opterećuje zglobove, posebno kolena... Kosti su nam krte, lakše dođe do preloma...
Naše godine? Moje godine nemaju poseban tretman. Ima da se penju po drveću ko i sedmogodišnjaci, možda malo sporije (zbog masivnosti). Ima da mi trče i poskakuju ko bela lala.

Aman, ja ne gledam u kalendar, ni u krštenicu, a posebno ne tražim saglasnost lekara: činim šta želim! Postoji škola u kojoj će me, nadam se, naučiti kako da padnem, a da se ne raspadnem u komade. Ja mogu sve ko da su mi dvadeset i dve! Tako razmišljam, godine ne pitam.

Neće me strah od povreda sputavati. Inače, čovek bi već u ranoj mladosti, spoznavši da je neminovna, mogao da sedne i čeka smrt, obeshrabren, demotivisan ili prosto oprezan (da ne traži đavola). A ljudi kažu da, čak i ako ne napuštaš svoja četiri zida, s jednog od njih može ti pasti slika na glavu. 

Ne zna se, kaže Montenj, na kom te mestu smrt očekuje, zato ti nju očekuj na svakom mestu. Ili prosto ne misli, ne moraš joj priuštiti to zadovoljstvo -- živi, iz sve snage!