Iz nekog razloga noćas se osećam kao na moru. I sve je nekako divno, svetlo, ugodno... Iako nije ništa posebno drugačije no juče.

Puna nam je kuća (koliko i srce). U mom krevetu spavaju Ignjat, Matija i Maša. Ja kraj njih na dušeku. Mia i sestra spavaju u drugoj sobi, s babom. Hodnik je pun obuće, ko da smo stonoge. Napolju je toplo, o tome pevaju i zrikavci. Unutra je takođe toplo i otvoreni su prozori. Čak je i moj otac raskopčao košulju i prilegao, oboren sparinom, te gleda TV. 

Ulica je pusta i osvetljena. Pokatkad se začuje sova ili proleti neki slepi miš. Neko bi se uznemirio, neko i plašljivo vrisnuo, neko se i prekrstio. Ja nisam imala razloga ni za šta od toga. Džangrizavi psi ne trpe ponoćne šetače i besno kevću. A šetač(ica) pet para ne daje, blago ih psuje što na nju skreću pažnju i krnje joj opijajući osećaj samoće i mira. Tetkin sivi mačor opet je saletao moju žutu mačku. Dok se nije zakašljao i dok ga otpalim jabukama nisam oterala u ... tamo odakle je došao. (I odakle se, mogu da se kladim, vratio čim sam u kući nestala. Zna i on da se upornost isplati. (A ja znam da će me u kući linčovati naraste li mački nanovo stomak.)
Ovo je možda prva prava letnja noć. (Odavno nisam spavala ovako golišava.) I zašto da ne liči na neku morsku? Davno doživljenu. (Jednu od onih kojih smo se sestra i ja prisećale na terasi, pre no što je ona legla, a ja ostala da se tuširam, nakon svih, i potom pišem, i mislim, i sanjam...) Ili tek predstojeću, buduću.
Pod jelovinom sad niko ne sedi i to je šteta. Da nisam pomalo umorna, pa da izađem, prilegnem na klupu i gledam u zvezde. Ali možda bih se osećala usamljeno. Kao da se ovde ne osećam tako.
Noć je. Letnja, vrela. I zrikavci zriču. Sama sam. Sestrići mi usnuli jednolično dišu.