Juče smo jedva stigli pre no što se biblioteka zatvori. Svako je odabrao poneku knjigu. I ja sam pride odabrala još nekoliko za Miu i Mašu. Računam da ću ih privoleti da čitaju ili bar slušaju Agatu Kristi, Magareće godine, Nušićevu Autobiografiju... Moram da se dovijam kako da ih otrgnem od telefona, jutjubera, Instagrama, Baba veprova i kojekakvih budalaština.
Danas ih naterah jedva da mobilne odlože i legnu pod jabuku. Pa kretoh Magareće godine da im čitam. Mia ćuti i trpi, pokušava da prati iz obzira prema meni. A Maša ne može da drži jezik za zubima (i ne pokušava da izvrda tu neugodnu situaciju: mogle bi da leže u sobi, gledaju klipove i smeju se glupim forama ljudi koji nisu mnogo pametni, ali dobro zarađuju jer ima i glupljih). 

Gleda me s onim naočaretinama na nosu, pa kaže: "Znaš zašto je tebi oslabio vid? Od toliko knjiga! Pa jeste, baba mi je rekla." Sve to je izrečeno tonom koji nosi dodatnu poruku: Uzmi se u pamet, mani se posla ćorava... dok načisto ne obnevidiš, dok si još iole zdrava! (Ta mala brbljivica, još pre nekoliko godina, dok sam im čitala "Prugastog mačka i Gospođicu lastu", a one se vrtele ko na iglama, savetovala mi je brižno da odmorim glas. Uvek pazi da me ne uvredi, ali da i sebe poštedi.)
E, propala misija: pa one već znaju da će oslepeti ako šta čitaju!