Ignjat i ja ležimo jedno uz drugo i gledamo crtaće, uzgred čavrljajući.
"A kad ćeš ti da završiš hor?", upita me. I potrudi se da pojasni: "Mislim, ne večeras; dokle ćeš da porasteš?"
Nasmejah se. "Misiš kad ću da prestanem da idem na hor, da pevam... sa koliko godina?" "Daa", složi se on.
"Pa nikad neću prestati. To je hobi, ono što voliš da radiš (a kad voliš, onda ne želiš da prestaneš). Video si kad smo nastupale na TV-u onu bakicu što peva? Ona je porasla otprilike kao deda... i ide na hor."
Da mu najbolje objasnim, upitah: Hoćeš ti ikad prestati da igraš fudbal? Ne, odgoovori ko iz topa.
"E, tako ni ja neću prestati da pevam, jer to volim." (Hor mi se nikad neće završiti. Odnosno hoće, ali tek pošto mi se završi život.)
"E, tako ni ja neću prestati da pevam, jer to volim." (Hor mi se nikad neće završiti. Odnosno hoće, ali tek pošto mi se završi život.)
Нема коментара:
Постави коментар