Само наивни и неупућени могу мислити да је направити селфи ко пљеснути дланом о длан.
Ево, рецимо, селфи на плажи, посматрала сам те муке. Девојка у седећем положају најпре подиже обема рукама брус (без бретела), односно груди. Потом мораш исправити леђа, накривити главу, пребацити косу напред, раширити очи... Онда ка себи упериш мобилни и усне се саме напуће (то је као условни рефлекс, усне се пред камером понашају ко Павловљев пас кад чује звонце).
И таман да "шкљоцнеш", постанеш свестан да тло на којем седиш личи на дрвљаник (место намењено сецкању дрва за огрев) или сметлиште: посвуда гранчице, али и мрве од кекса, торбе из којих вире гуме, пешкири, папуче, крекери, хаљине, новине... То најпре треба расклонити, па затегнути пешкир и лежаљке. Можда поткресати коју борову грану, да не упада у кадар (те заклања леви профил) и да с ње не падају суве иглице. Е, сад може да се "опали селфи". Ааааа, куд се сад баш ова баба у позадини нагузила: место брда у даљини њене гаће од три хектара!
Некад се деси непредвиђена ситуација: напућиш се и чекаш, а ортак никако да погоди право дугме на мобилном. /Баш сам, шетајући увече Баром, била сведок такве сцене: плавуша се ослонила момку о раме, напућила се, а он никако да стисне где треба./ Усне ти се готово преиначе у мајмунску позадину. Кад коначно шкљоцне, не можеш усне развући, толико се свикле на нов положај.
Увече, враћајући се с плаже, сестра и ја на једној тераси спазисмо девојку како се увија и кези сопственом мобилном телефону. У дневном распореду мора бити бар један селфи: истушираш се, вечераш, па се усликаш при заласку сунца.
Једног дана смо Маша и ја посматрале позну тинејџерку како сама себи позира. Пре но што се услика усне јој се развуку у широки осмех и бљесну бели зуби. Види како се ова слика за Фејсбук, рекла сам Маши. Како знаш, насмејала се Маша и одмах усредсредила на комшиницу. Па како не бих знала, што би се иначе тако кезила и сама сликала. То одмах иде на Фејс, да после има да броји лајкове.
Донекле и разумем ту потребу за самосликањем (чак и кад си у друштву). На крају увек испадне да те нико не услика тако да будеш задовољан. И никоме се не можеш насмешити тако опуштено као самоме себи.
Ево, рецимо, селфи на плажи, посматрала сам те муке. Девојка у седећем положају најпре подиже обема рукама брус (без бретела), односно груди. Потом мораш исправити леђа, накривити главу, пребацити косу напред, раширити очи... Онда ка себи упериш мобилни и усне се саме напуће (то је као условни рефлекс, усне се пред камером понашају ко Павловљев пас кад чује звонце).
И таман да "шкљоцнеш", постанеш свестан да тло на којем седиш личи на дрвљаник (место намењено сецкању дрва за огрев) или сметлиште: посвуда гранчице, али и мрве од кекса, торбе из којих вире гуме, пешкири, папуче, крекери, хаљине, новине... То најпре треба расклонити, па затегнути пешкир и лежаљке. Можда поткресати коју борову грану, да не упада у кадар (те заклања леви профил) и да с ње не падају суве иглице. Е, сад може да се "опали селфи". Ааааа, куд се сад баш ова баба у позадини нагузила: место брда у даљини њене гаће од три хектара!
Некад се деси непредвиђена ситуација: напућиш се и чекаш, а ортак никако да погоди право дугме на мобилном. /Баш сам, шетајући увече Баром, била сведок такве сцене: плавуша се ослонила момку о раме, напућила се, а он никако да стисне где треба./ Усне ти се готово преиначе у мајмунску позадину. Кад коначно шкљоцне, не можеш усне развући, толико се свикле на нов положај.
Увече, враћајући се с плаже, сестра и ја на једној тераси спазисмо девојку како се увија и кези сопственом мобилном телефону. У дневном распореду мора бити бар један селфи: истушираш се, вечераш, па се усликаш при заласку сунца.
Једног дана смо Маша и ја посматрале позну тинејџерку како сама себи позира. Пре но што се услика усне јој се развуку у широки осмех и бљесну бели зуби. Види како се ова слика за Фејсбук, рекла сам Маши. Како знаш, насмејала се Маша и одмах усредсредила на комшиницу. Па како не бих знала, што би се иначе тако кезила и сама сликала. То одмах иде на Фејс, да после има да броји лајкове.
Донекле и разумем ту потребу за самосликањем (чак и кад си у друштву). На крају увек испадне да те нико не услика тако да будеш задовољан. И никоме се не можеш насмешити тако опуштено као самоме себи.
Нема коментара:
Постави коментар