У кантини једне библиотеке недавно сам била сведок једне више мучне но непријатне сцене. Старији господин (што га седе косе није стид) од лепушкасте плавуше за шанком наручује ђеврек и еспресо (нека буде, а можда и није, не тичу нас се његове навике у исхрани).
Желите још нешто, рутински пита продавачица. Треба ми још нешто, деда се насмеја (слатко, јер то је, по свој прилици, једино што још може), али не смем да кажем (тобоже стидљиво слегну раменима). И боље да не кажете, жена одбруси (по мом мишљењу и превише учтиво; чичу би требало у њушку звекнути) и обрати се следећој муштерији (да што пре и лакше преброди(мо) непријатан тренутак).
И причам малопре то својим сестрама и сестрићима (при крају тинејџерског доба). Ма ја бих рекла, каже једна сестра: дођи, па му уврнула (не могу то да изговорим, чак ни кад пишем)... Боже, не знам како ти то, ма колико фиктивно, није гадно. Што, оперем руке, каже она. А сви се зацерекасмо (што и јесте сврха свих наших лупетања). Друга рече: ја бих рекла: даћу ти, али шта ћеш ти с тим?
Види се да сте рођене истог датума, рекох. Располажете окрутним сексуалним арсеналом, којим олако баратате и не устежете се да га (истина фиктивно) употребите (чак ни против млохавих и љигавих матораца).
Треба му споменик (иловача се раствара пред њим). Мада, један већ има, у виду големе стомачине (ко што један сестрић показа другом, прешавши руком по замишљеном и високо издигнутом стомачном луку; мисле сестрићи да ми не разумемо ту сексуално-гробљанску гестикулацију).
То само импотентни смислише, за своју утеху, да најбољи кукуруз испод брда расте (све и да јесте, кукуруз је само за крмаче). Стомак је у мушкарца, ко што неке жене тврде (приземан, али је хумор), споменик палим борцима (борци пали, идеали да муче остали).
Желите још нешто, рутински пита продавачица. Треба ми још нешто, деда се насмеја (слатко, јер то је, по свој прилици, једино што још може), али не смем да кажем (тобоже стидљиво слегну раменима). И боље да не кажете, жена одбруси (по мом мишљењу и превише учтиво; чичу би требало у њушку звекнути) и обрати се следећој муштерији (да што пре и лакше преброди(мо) непријатан тренутак).
И причам малопре то својим сестрама и сестрићима (при крају тинејџерског доба). Ма ја бих рекла, каже једна сестра: дођи, па му уврнула (не могу то да изговорим, чак ни кад пишем)... Боже, не знам како ти то, ма колико фиктивно, није гадно. Што, оперем руке, каже она. А сви се зацерекасмо (што и јесте сврха свих наших лупетања). Друга рече: ја бих рекла: даћу ти, али шта ћеш ти с тим?
Види се да сте рођене истог датума, рекох. Располажете окрутним сексуалним арсеналом, којим олако баратате и не устежете се да га (истина фиктивно) употребите (чак ни против млохавих и љигавих матораца).
Треба му споменик (иловача се раствара пред њим). Мада, један већ има, у виду големе стомачине (ко што један сестрић показа другом, прешавши руком по замишљеном и високо издигнутом стомачном луку; мисле сестрићи да ми не разумемо ту сексуално-гробљанску гестикулацију).
То само импотентни смислише, за своју утеху, да најбољи кукуруз испод брда расте (све и да јесте, кукуруз је само за крмаче). Стомак је у мушкарца, ко што неке жене тврде (приземан, али је хумор), споменик палим борцима (борци пали, идеали да муче остали).
Нема коментара:
Постави коментар