Док смо се с вечери, још топле и угодне, лењим кораком враћале с плаже, сестри су још биле мокре сандале за плажу. Згазивши неопрезно на ивичњак надомак пекаре, она склизну и посрте. Ја одмах похрлих да је задржим, али се она задржа сама. И у моменту кад одахнусмо, она настави да пада (као да се од започетог пада не сме одустати; ово личи на сцене у хорору: таман помислиш да је зло онемогућено и одахнеш, а оно живне и зада последњи ударац), што је могла грациозније и достојанственије (ако се у падању ич достојанства може задржати). Пошто рече да је добро, а устаде ко опарена (да што мање људи види њену "бруку"), обе се зацерекасмо ко луде. Од пекаре до продавнице, дискретно мотрећи ситуацију (ваљда ако устреба да прискочи у помоћ) улицу пређе момак који беше очевидац овог сестриног пада. Да је бар неки ружан и матор, рече она. Што, мањи би био блам, изненадих се (ништа ја не знам, ништа... а можда се само правим).
Дакле, кад је сведок твог пада нека ругоба, ко мари. Пала, устала, ни лук јела ни лук мирисала. Али ако је неко лепушкаст, живи те срам поједе.
Дакле, кад је сведок твог пада нека ругоба, ко мари. Пала, устала, ни лук јела ни лук мирисала. Али ако је неко лепушкаст, живи те срам поједе.
Нема коментара:
Постави коментар