Е, баш ме нервирате кад прескачете вечеру, тј. смишњено наудите непријатељу (смрсите му конце и оптеретите желудац). Чули сте да доручак треба да поједеш сам, ручак да поделиш с пријатељем, а вечеру да поклониш непријатељу (па ви витки и здрави, додуше сви као Тантал, а он утовљен, с болесним срцем).
А ја баш нећу: за ручак направим дуплу дозу, па обома доста, а вечеру не дам ником ни за живу главу (уосталом, ја немам непријатеље, у њихову корист да се одричем).
И мрзим кад из исхране избацујете хлеб (мислим на неки ваљани, домаћи или налик домаћем, кукурузни, од хељде, разне погаче и сл.; за оно ђубре од тридесет-четрдесет динара ме баш заболе). Како без хлеба да једем бећарац, или пребранац, шта да умочим у салату од парадајза...? Ко да је хлеб најгора пошаст. Не гоји ништа само по себи, већ прекомерна количина.
Нервирате ме и кад не једете после пет (а ја некад једем и у један, после поноћи... јер дуго остајем будна и пробуди ми се апетит, а ја једем кад год сам гладна). /Еј, човече, знаш ли где је поноћ (а ја никад не легнем пре)! Како да заспим празних црева? То има да скичи, да завија, док ти не прекипи, па из кревета рипиш и у кухињу банеш... онда моташ све што ти под руку дође./
И избегавате, одбијате, колаче или нећете ни да окусите (устима, а очима прождирете).
Мрзим кад с таквим људима седим за столом јер ме срамота да једем колико хоћу пред онима који себи исто бране.
Мрзим што сте дисциплиновани и карактерни. А саосећам с вама због мука које трпите јер за храном жудите, а ускраћујете је себи, да се угојили не бисте. А морам вам рећи, имам утисак да се жене што вазда све себи на кашичицу допуштају никад вишка килограма (и сала на стомаку) не реше.
А ја баш нећу: за ручак направим дуплу дозу, па обома доста, а вечеру не дам ником ни за живу главу (уосталом, ја немам непријатеље, у њихову корист да се одричем).
И мрзим кад из исхране избацујете хлеб (мислим на неки ваљани, домаћи или налик домаћем, кукурузни, од хељде, разне погаче и сл.; за оно ђубре од тридесет-четрдесет динара ме баш заболе). Како без хлеба да једем бећарац, или пребранац, шта да умочим у салату од парадајза...? Ко да је хлеб најгора пошаст. Не гоји ништа само по себи, већ прекомерна количина.
Нервирате ме и кад не једете после пет (а ја некад једем и у један, после поноћи... јер дуго остајем будна и пробуди ми се апетит, а ја једем кад год сам гладна). /Еј, човече, знаш ли где је поноћ (а ја никад не легнем пре)! Како да заспим празних црева? То има да скичи, да завија, док ти не прекипи, па из кревета рипиш и у кухињу банеш... онда моташ све што ти под руку дође./
И избегавате, одбијате, колаче или нећете ни да окусите (устима, а очима прождирете).
Мрзим кад с таквим људима седим за столом јер ме срамота да једем колико хоћу пред онима који себи исто бране.
Мрзим што сте дисциплиновани и карактерни. А саосећам с вама због мука које трпите јер за храном жудите, а ускраћујете је себи, да се угојили не бисте. А морам вам рећи, имам утисак да се жене што вазда све себи на кашичицу допуштају никад вишка килограма (и сала на стомаку) не реше.
Нема коментара:
Постави коментар