недеља, 21. август 2016.

Да ми је један тренер

Јесенас сам опет путовала код сестре од ујака. И опет сам једног дана водила сестрића на тренинг (сестра има посла око справљања хране за славску трпезу, а ја ионако волим уоколо да базам (и сетно уздишем због жутог лишћа... као Исидора у Писмима из Норвешке). 
А, дао бог, вазда сам уморна и неиспавана. /Још кад је лепота свуд око мене (а увек јесте, јер је у мени), само хрлим да што више сагледам (спаваћу кад се кући вратим).
Тако ме, често у незгодној прилици, наједном ухвати дремеж, сан ме салети и не могу му се отргнути. Док сам седела на трибинама, умирена, пасивна и ћутљива, сан се прикрадао и обузимао ме на моменте (нисам му се баш препустила, опирала сам се). И таман заспим, тренер се раздере, те се тргнем. Тако неколико пута.
Аман, клинци (није овај мој, он је дечко за пример), будите пристојни, не псујте и не ћушкајте се (не нервирајте тренера), реметите ми сан!
Неколико дечачића, који нису поштовали правила на терену, за казну је (више пута) оптрчавало игралиште. За старије тренер (ђаво) осмислио је теже муке (децу, зависно од старосног доба, смешта у нижи или виши круг спортског пакла).
То мени треба, помислих. Не урадим нешто кад и како треба - круг око игралишта, урадим нешто што не треба - десет склекова на ладној земљи. Па да видиш како ћу зачас да се опаметим ко бела лала.

Нема коментара:

Постави коментар