Лепо се проведите сутра (моја средња сестричина слави осми рођендан), каже ми другарица. Потрудићемо се (макљаћу руску салату и торту, за то не треба да брине... нико сем домаћице, што и друге госте мора да нахрани).
Већ имам упалу бутних мишића од јучерашњег подизања Игњата и Сташе; сутра ће ме докрајчити (ако кане, а кане, да се добро проведу).
Е, јесам у завидној кондицији! Прострла на траву прекривач, па легнем на леђа и подигнем ноге. А на стопала навалим трбушчић дечји, па, док им држим ручице, клатим ноге напред и назад, лево и десно, куд ми је воља, ко неки ролеркостер. Уууу, уууу, уууу, цичи Игњат, цичим ја. Сташа се не оглашава, само се смејуљи.
Већ имам упалу бутних мишића од јучерашњег подизања Игњата и Сташе; сутра ће ме докрајчити (ако кане, а кане, да се добро проведу).
Е, јесам у завидној кондицији! Прострла на траву прекривач, па легнем на леђа и подигнем ноге. А на стопала навалим трбушчић дечји, па, док им држим ручице, клатим ноге напред и назад, лево и десно, куд ми је воља, ко неки ролеркостер. Уууу, уууу, уууу, цичи Игњат, цичим ја. Сташа се не оглашава, само се смејуљи.
Данас шетам градом, а бутине ме болуцкају (ипак је то тек еуфемизам, да не претерујемо). Од чега ми је то, покушавам да се сетим. Дрва цепала нисам... (има већ шест година), трчала нисам, скакала нисам, на Которску тврђаву се нисам пела (чак ни пре две године кад сам у Котору била)... Ааа, дизала сам сестриће!
Па кад је то незајажљиво: нема три или четири пута -- јоош, ајде јоош, ајде јоош, опеет... И цркоше од смеха. /А није ни њима лако. Прекјуче сам Игњата, по оном сунцу, до баште носила на леђима, па кад се вратисмо и стоварих га на клупу, он хукће више од мене, уморио се јашући./ Па после тетки ноге тешко подносе кораке.
Нема коментара:
Постави коментар