Тераса

Већ се спуштао сутон и ја сам се уморна довукла кући ко изнемогли ратник с ратишта. Одложих сломљено копље (оспособићу га наново, па натраг у борбу, само да се окрепим) и већ ми лакну. Најпре сам се истуширала (вода често спира муке и невоље), па узех кувани кукуруз и сланик, те изађох на терасу.
Свако од нас мора имати неку терасу (свеједно је да ли малецку или пространу), да са ње у сумрак слуша зрикавце, да на њој осети дашак свежег ветрића, да подигне ногу на ограду и мисли како је живот леп (иако му најлепше измиче).
На огради виси саксија, из саксије розе мушкатла, полусвела од врућине... У саксију падају зрна с клипа, што утекну мојим гладним устима. /Да је девојци која је цара надмудрила родио варени боб, и ја бих се могла надати изданцима./ И пада, ко кад ситна киша ромиња, со којом посипам клип... Мушкатли ће требати много воде да с том сољу изађе  на крај.
Свак мора имати терасу и на њој крај улазних врата отирач, да се на њему склупча и да лиже ране, да болно цвили и сузних очију гледа у свет који га рањава. Или да се пружи колико је дуг, да се ваљушка лево и десно, да треби буве и повремено кевће, тек онако, што је жив, и што је лето, и што су зрикавци... и што је живот (па и кад је псећи) леп, чак и кад си сам.