Моји најмлађи сестрићи посебно су ми на плажи понос и дика.
Игњат још од прошлог лета сам односи ђубре до канте и баца га у њу (тек покоји пут у њу и провири). А Сташа такође носи отпатке, док ја носим њу. Дођемо до канте, она у њу испусти омот од сладоледа (тетка гледа да смеће падне где треба, а Сташа чега све унутра има), и онда обично почне да кмези (јер све се ту нешто плави, и црвени, и зелени...). Нисам установила плаче ли зато што се растаје од нечег свог, па најпре баци, а онда пожели то натраг. Или сматра да кад се једног (омота од сладоледа, кесе, пола кифле, комада кекса...) одрекне, треба отуд да узме нешто заузврат (па чист рачун и дуга љубав: око за око, зуб за зуб, пола кекса за пола згњечене банане, затварач од кока-коле или мастан папир од бурека).
Највероватнијом ми се чини претпоставка да је готово сваки пут плакала спазивши флашу од воде. Тако сам ја могла да се сетим како је дете жедно, па да је потом и напојим из њене флашице.
Док се дете не заплаче, тетка се не сећа (може сироче и да дехидрира).
Нема коментара:
Постави коментар