Већ беше пало вече, а ми се упутили у кратку шетњу по крају. Гурам Сташу и Игњата у колицима (за једну особу; кад чељад није бесна ни колица нису тесна). А Маја и Маша иду покрај нас.
Кад порастем, ја ћу бити као ти, наједном изјави моја шеснаестогодишња сестричина. /Чекај, како то мислиш? Јеси ли сишла с ума? Шта би ти рекли мама и тата? Размисли још једном... причекај мало и проћи ће те... (У)стукни, сестричино, док ти је још чврсто тло под ногама; ко у моје стопе забаса, до гуше се обрете у живом блату (али недовољно ретком, па нит тонеш нит се можеш искобељати)./ Како, насмејах се (да обојиш косу у црвено, да се облачиш у зелено, да пливаш узводно, п.... уз ветар...?). Нећу да се удајем, појасни Маја.
Штоо, изненадих се. /Чекај, није сад време за такве одлуке, још не знаш шта желиш. Не трчи пред руду, и пред (мислим од) матичара, не залећи се!/
Да си се ти удала, каже, сад не би било ових шетњи, ни разговора, дружења, смејања...
Истина, вероватно не би, или много ређе и краће.
Али... било би... грљења, шетања удвоје, нежних пољубаца, миловања по коси, заједничког гледања филмова, голицања и грленог смеха... И место на хладан јастук, спустила бих ноћу главу на његово раме...
Истина увек има два краја. Размисли још који пут, ни први воз ти није наишао, имаш кад. /Јесте, удаћеш се и покајаћеш се, кажу старије жене. То ти је (може бити, откуд бих ја знала -- не кудим коња ког нисам јахала) тамни вилајет: ако се удаш, кајаћеш се; ако се не удаш, кајаћеш се. Па ти сад бирај./
Кад порастем, ја ћу бити као ти, наједном изјави моја шеснаестогодишња сестричина. /Чекај, како то мислиш? Јеси ли сишла с ума? Шта би ти рекли мама и тата? Размисли још једном... причекај мало и проћи ће те... (У)стукни, сестричино, док ти је још чврсто тло под ногама; ко у моје стопе забаса, до гуше се обрете у живом блату (али недовољно ретком, па нит тонеш нит се можеш искобељати)./ Како, насмејах се (да обојиш косу у црвено, да се облачиш у зелено, да пливаш узводно, п.... уз ветар...?). Нећу да се удајем, појасни Маја.
Штоо, изненадих се. /Чекај, није сад време за такве одлуке, још не знаш шта желиш. Не трчи пред руду, и пред (мислим од) матичара, не залећи се!/
Да си се ти удала, каже, сад не би било ових шетњи, ни разговора, дружења, смејања...
Истина, вероватно не би, или много ређе и краће.
Али... било би... грљења, шетања удвоје, нежних пољубаца, миловања по коси, заједничког гледања филмова, голицања и грленог смеха... И место на хладан јастук, спустила бих ноћу главу на његово раме...
Истина увек има два краја. Размисли још који пут, ни први воз ти није наишао, имаш кад. /Јесте, удаћеш се и покајаћеш се, кажу старије жене. То ти је (може бити, откуд бих ја знала -- не кудим коња ког нисам јахала) тамни вилајет: ако се удаш, кајаћеш се; ако се не удаш, кајаћеш се. Па ти сад бирај./
Нема коментара:
Постави коментар