На две столице

Прво сам била у друштву младих (сестрића, братића и њиховог друга). Са младима једна прича: секс, дрога, рокенрол (мада ја немам посла ни са чим од наведеног; лажем, овом трећем некад се препустим)... Шалим се, рокенрол нисмо помињали (и друкча те ноћи беше плејлиста), дрогу нисмо конзумирали, само је поменули у метафори (као да сам дроогираан)... А о сексу шта ја знам да кажем? Паа, ако не кумујем, бар кроз плот да вирим (онако мало, не баш као воајер).
Потом ми се на тераси затекле три жене; две превалиле шездесету, једна две деценије млађа. /Тако ја, седим на две столице, балансирам између две генерације, а млађа ми је ближа./  Па кад почеше да ређају здравствене тегобе и наводе лекове које "троше"... леле, леле, чега сам се све наслушала. Диклофенак, раптен К, бромазепам, којекакве масти и гелови... Проширене вене, метеоропатија, кукови, желудац који крвари од диклофена (да се најежиш, какав је то хорор)... /Ма, укратко, она дечја песма: глава, рамена, колена и стопала... само у другачијем контексту, нема шта их не мучи./
Глава да ме заболи што ме не боли никад, сем оно мало синуси кад ме ветар продува или ми сунце заседне.
Ти се правиш млада, рече ми снајка. Ја се не правим, ја јесам. /Истина и мене боли... душа често, уво ређе, а и д... покаткад./