Једва да сам се ушушкала на седишту аутобуса, а сапутница (познаниаца), кад поменух унучиће моје мајке, упита: а шта ти чекаш? /Јао, жено, може ли какво лакше питање сабајле? Паа... до малопре сам чекала аутобус, сад чекам да скренеш поглед, па да уроним у себе. Чекам... да свет постане пристојан и да ме не пита шта планирам с личном репродуктивном способношћу. Или бар да пре но што питају шта, питају ДА ЛИ чекам. Па да кажем НЕ, и готова прича. Да чекам (шта год), одавно би дошло или бих му у сусрет пошла./
Не чекам, насмејах се (огуглала сам на чепркање по сопственој материци, а и знам да није било злонамерно). Пролазе године, додаде она у међувремену. /Хм, лагала бих да кажем супротно или да не примећујем. Пролазе, шта ја ту могу. И да само пролазе, па и ђене-ђене: лете ми, лете!/ Одмах се потом надовеза: не журиш ти (ко да јајне ћелије падају с неба, па воља ти данас, воља за шеснаест година да постанеш квочка), баш те брига (што Мађарска нема море).
Свако себи капу кроји, покуша још да забашури ствар, уплашивши се ваљда да ћу бризнути у плач. /Али ја ко Мајка Југовића, тврда срца била, па од срца сузу не пустила./ Е, што сам је скројила: тесна, на главу је не могу навући, вире ми уши (срећа те нису ко у цара Тројана), глава ми зебе... Боље да идем гологлава.
Свак има свој пут, наставља саговорница да продубљује мисао. /Јашта. Паметни бирају ваздушне, мање паметни и амбициозни ауто-путеве, магистрале, а ја... ни ризлом посут ни сеоски земљани -- све преко врзина и шума (у којој пешачке стазе нису обележене, па ђа декнем главом о храст, ђа о јасен, а с времена на време посрнем преко трња, сва се изгребем).
Свако чека своју судбину (ваљда је та фраза врхунац градације, којом је репертоар вербалних бисера за утеху бабадевојака исцрпљен).
Чекам... и кад већ тамњан и иловача миришу, а поп се спрема да ми над главом замлатара кандилом /господи помиилууј, господи помиилуууј, гооспоодии поом... јеботе, попе, лакше мало, све звезде пребројах (а уцвељене на сахрани не могу)/. Чекам, јер ко чека, тај... нема другог избора.
Не чекам, насмејах се (огуглала сам на чепркање по сопственој материци, а и знам да није било злонамерно). Пролазе године, додаде она у међувремену. /Хм, лагала бих да кажем супротно или да не примећујем. Пролазе, шта ја ту могу. И да само пролазе, па и ђене-ђене: лете ми, лете!/ Одмах се потом надовеза: не журиш ти (ко да јајне ћелије падају с неба, па воља ти данас, воља за шеснаест година да постанеш квочка), баш те брига (што Мађарска нема море).
Свако себи капу кроји, покуша још да забашури ствар, уплашивши се ваљда да ћу бризнути у плач. /Али ја ко Мајка Југовића, тврда срца била, па од срца сузу не пустила./ Е, што сам је скројила: тесна, на главу је не могу навући, вире ми уши (срећа те нису ко у цара Тројана), глава ми зебе... Боље да идем гологлава.
Свак има свој пут, наставља саговорница да продубљује мисао. /Јашта. Паметни бирају ваздушне, мање паметни и амбициозни ауто-путеве, магистрале, а ја... ни ризлом посут ни сеоски земљани -- све преко врзина и шума (у којој пешачке стазе нису обележене, па ђа декнем главом о храст, ђа о јасен, а с времена на време посрнем преко трња, сва се изгребем).
Свако чека своју судбину (ваљда је та фраза врхунац градације, којом је репертоар вербалних бисера за утеху бабадевојака исцрпљен).
Чекам... и кад већ тамњан и иловача миришу, а поп се спрема да ми над главом замлатара кандилом /господи помиилууј, господи помиилуууј, гооспоодии поом... јеботе, попе, лакше мало, све звезде пребројах (а уцвељене на сахрани не могу)/. Чекам, јер ко чека, тај... нема другог избора.
Нема коментара:
Постави коментар