Постоји у мени нека силна и необјашњива наклоност према паткама. Немам појма откуда и зашто.
Мајка ми не да да их набавим јер "не зна шта ће с њима" кад порасту (тобоже нико од нас неће да једе пачја јаја; и патани које некад имасмо знали су да насрћу на кокошке, али ми сад кокошке немамо, а комшијске су заштићене плотом).
Кад год одем на море, ја морам да обиђем један мостић под којим плове десетине патака (мислим, толико се затекне, јер кад је врело, већина се посакрива у траву), разноразних величина. И сваки пут кад их спазим, ја се распилавим, готово ми из уста крену бале од милине (а не, не замишљам их на тањиру), све бленем у њих блентаво, телећим погледом (и патке се вероватно питају који ми је андрак). И сваки пут морам да их исликам, што никако не разуме моја сестра: шта сликаш те паткетине, сликала си их прошле године (и претпрошле, и натпрошле...)! Не знам, тако су ми слатке кад се купају, гњуре, или тек мирно плове, пловее... И опчињава ме што их је тако пууноо.
Овог пута решила сам да их покажем најмлађим сестрићима (они ће сигурно делити моје усхићење). Знала сам да ће Сташа цичати од среће (као кад види мачиће или ма шта малецко, а живо). Придружила нам се (силом прилика: мало сам на толику децу једна ја) и сестра која против патака гунђа и једна мала Тара (због којег сам Игњата назвала Златибор и на коју је он бацио око, тј. пољубио је, принудно додуше: да би му отац допустио да смота лежаљку, Игњат је морао да пољуби Тару, и шта ће, није ни питао, па није стигла да се брани) са веееликим (пунолетним) братом.
Мајка ми не да да их набавим јер "не зна шта ће с њима" кад порасту (тобоже нико од нас неће да једе пачја јаја; и патани које некад имасмо знали су да насрћу на кокошке, али ми сад кокошке немамо, а комшијске су заштићене плотом).
Кад год одем на море, ја морам да обиђем један мостић под којим плове десетине патака (мислим, толико се затекне, јер кад је врело, већина се посакрива у траву), разноразних величина. И сваки пут кад их спазим, ја се распилавим, готово ми из уста крену бале од милине (а не, не замишљам их на тањиру), све бленем у њих блентаво, телећим погледом (и патке се вероватно питају који ми је андрак). И сваки пут морам да их исликам, што никако не разуме моја сестра: шта сликаш те паткетине, сликала си их прошле године (и претпрошле, и натпрошле...)! Не знам, тако су ми слатке кад се купају, гњуре, или тек мирно плове, пловее... И опчињава ме што их је тако пууноо.
Овог пута решила сам да их покажем најмлађим сестрићима (они ће сигурно делити моје усхићење). Знала сам да ће Сташа цичати од среће (као кад види мачиће или ма шта малецко, а живо). Придружила нам се (силом прилика: мало сам на толику децу једна ја) и сестра која против патака гунђа и једна мала Тара (због којег сам Игњата назвала Златибор и на коју је он бацио око, тј. пољубио је, принудно додуше: да би му отац допустио да смота лежаљку, Игњат је морао да пољуби Тару, и шта ће, није ни питао, па није стигла да се брани) са веееликим (пунолетним) братом.
Баш како сам и мислила, видећи тек излегле (тако Саша, тај велики брат, каже, а он се у то разуме) пачиће, Сташа је вриштала од среће и покушавала да ми се истргне из руку не би ли се докопала воде (по којој беху расуте те ситне паткице, ко играчкице за купање), а вероватно и коју патку шчепала за шију (кад си деци симпатичан, то може живота да те кошта; не знам зашто сваку животињицу искључиво за врат прихватају и само стежући их своју радост исказују).
Да бисмо патке намамили да приђу ближе, те буду крупније у кадру, понели смо стари хлеб. И тако смо мрвили и бацали што ситније комадиће, да нам дуже траје (а ми да се сликамо док се оне госте).
Патке су биле некако мрљаве (изгледа да нисмо једини који се овако ратосиљају преосталог хлеба): то бесно, што би рекла моја баба, има превише, па нерадо једе (да не бисте печења?) и окреће нам леђа, те отплови. Али су деца (и то не само ситна; најстарија канда прва окуси) била сушта супротност. У једном трену спазих да мрвице хлеба које им дајем завршавају у њиховим устима. Није коме је речено него ко је гладан и кадар да се први залогаја дочепа. Не марећи за пачји (слаб) апетит, комаде из руку намењене живини деца су гутала сласно ко шећерну вуну, тј. отимала паткама (које ионако не бејаху нарочито заинтересоване) од уста.
Ју, ми хранимо патке, а деца нам гладна, викну моја сестра, па похрлисмо по оном сунцу назад док деца не спадну с ногу право у воду (на несрећу оних патака, јер толико патака двоструко је батака и нагон за храном децу зачас у ловачке хртове претвара).
Да бисмо патке намамили да приђу ближе, те буду крупније у кадру, понели смо стари хлеб. И тако смо мрвили и бацали што ситније комадиће, да нам дуже траје (а ми да се сликамо док се оне госте).
Патке су биле некако мрљаве (изгледа да нисмо једини који се овако ратосиљају преосталог хлеба): то бесно, што би рекла моја баба, има превише, па нерадо једе (да не бисте печења?) и окреће нам леђа, те отплови. Али су деца (и то не само ситна; најстарија канда прва окуси) била сушта супротност. У једном трену спазих да мрвице хлеба које им дајем завршавају у њиховим устима. Није коме је речено него ко је гладан и кадар да се први залогаја дочепа. Не марећи за пачји (слаб) апетит, комаде из руку намењене живини деца су гутала сласно ко шећерну вуну, тј. отимала паткама (које ионако не бејаху нарочито заинтересоване) од уста.
Ју, ми хранимо патке, а деца нам гладна, викну моја сестра, па похрлисмо по оном сунцу назад док деца не спадну с ногу право у воду (на несрећу оних патака, јер толико патака двоструко је батака и нагон за храном децу зачас у ловачке хртове претвара).
Нема коментара:
Постави коментар