Једном ми једна девојка, с којом делим статус "неудата", повери како је у аутобусу срела школског друга, познаника. Тај сусрет он је искористио да је топло посаветује: треба да се удајеш... док си млада и лепа... А онда се, не би ли јој засигурно допрло до свести (како време лети и младост ишчили... скупа с јајним ћелијама, а треба децу рађати), исправио: док си лепа /дакле, што си била млада -- била си; не часи часа, следећи пут можда ти само каже: треба да се удајеш (ако нађеш будалу која те хоће)/! Просто човек (тј. жена) да га свег рашчупа!
Зато што он има децу, сви треба да их имају. И он ће да одређује кад ће ко (и хоће ли) да се побрине за продужетак врсте. Можда неко не може да се уда, нема за кога, можда не жели (постоји и та могућност, иако је некима тешко да поверују)... Удати се по сваку цену, за првог који буде вољан у датом тренутку тотално је сулудо. И зашто? Да би била иста (упарена) као већина, па да им падне са срца камен (даће бог позамашан, посред стопала).
Једне давне године, пре вероватно и две деценије, седох на један калемегдаски зидић с другарицом. Убрзо однекуд искрсну њен друг из средње школе (канда су сви ти другови гласови разума). Упита за старо друштво, и, реч по реч, примети: што се, бре, не удајете (мислиo на те школске другарице, не би било пристојно да и мене, непознату, уврсти међ њих; какви факултети, какви бакрачи), јер после (кад наврше двадесет седам, осам...?) нећете моћи да рађате децу. У ствари, можда ћете и моћи, исправи се одмах, али нико неће хтети да вам их прави, насмеја се уздржано, а мушки надмоћно. И овог би требало почупати!
А мени сестрић прошлог лета рече: требало је да нађеш неког пре петнаест година (ни мање ни више, лелее -- како живот ненадокнадиво проћердано звучи). /Сестрић (хладнокрван и тачан) ко отправник возова: твој последњи воз, тетка, давно је протутњао (и безброј је потенцијалних младожења из њега вирило); а где си ти била, о чему си размишљала?! Где сам била? На аутобуској станици, нико ме није обавестио којим превозним средством тај (не)срећник треба да пристигне./
О, како је незамисливо лако узгред (мање-више прецизно) саопштавати животне губитке других, док ми сами још само добијамо и не слутимо по каквим ранама копамо.
Зато што он има децу, сви треба да их имају. И он ће да одређује кад ће ко (и хоће ли) да се побрине за продужетак врсте. Можда неко не може да се уда, нема за кога, можда не жели (постоји и та могућност, иако је некима тешко да поверују)... Удати се по сваку цену, за првог који буде вољан у датом тренутку тотално је сулудо. И зашто? Да би била иста (упарена) као већина, па да им падне са срца камен (даће бог позамашан, посред стопала).
Једне давне године, пре вероватно и две деценије, седох на један калемегдаски зидић с другарицом. Убрзо однекуд искрсну њен друг из средње школе (канда су сви ти другови гласови разума). Упита за старо друштво, и, реч по реч, примети: што се, бре, не удајете (мислиo на те школске другарице, не би било пристојно да и мене, непознату, уврсти међ њих; какви факултети, какви бакрачи), јер после (кад наврше двадесет седам, осам...?) нећете моћи да рађате децу. У ствари, можда ћете и моћи, исправи се одмах, али нико неће хтети да вам их прави, насмеја се уздржано, а мушки надмоћно. И овог би требало почупати!
А мени сестрић прошлог лета рече: требало је да нађеш неког пре петнаест година (ни мање ни више, лелее -- како живот ненадокнадиво проћердано звучи). /Сестрић (хладнокрван и тачан) ко отправник возова: твој последњи воз, тетка, давно је протутњао (и безброј је потенцијалних младожења из њега вирило); а где си ти била, о чему си размишљала?! Где сам била? На аутобуској станици, нико ме није обавестио којим превозним средством тај (не)срећник треба да пристигне./
О, како је незамисливо лако узгред (мање-више прецизно) саопштавати животне губитке других, док ми сами још само добијамо и не слутимо по каквим ранама копамо.
Нема коментара:
Постави коментар