недеља, 28. август 2016.

Господ Бог и јутарња кафа

Отац ми устао око подне (ништа то није неуобичајено недељом). И жена му приставила кафицу, а он оде на умивање.
Убрзо је мајка установила да ринглу није укључила, а треба да иде код тетке (седи ко на иглама), на кафу (све се око те кафе врти; зато сам ја, која кафу не пијем, целог живота изван свих токова).
Па нек закува сам, рекох, шта му фали; како иначе кува (сваког јутра, пред посао, док сви други спавају, па и жена која би могла да га одмени).
Хоћеш да закуваш сам, довикну му мајка. А он из купатила одговори: закувај то, па иди где хоћеш.
Е, отац ми је Господ Бог (а ја божја кћи): шест дана ради (и кафу сам кува), а седмог одмара (и снагу за радне дане чува).

Нема коментара:

Постави коментар