Главни баја у селу

Кад жито стаса за жетву, најбоље је имати црвену машину -- комбајнер је главни баја у селу (не јуре га сељанке, но њихови мужеви, брижни ратари). То само значи да ни за ким другим не влада таква помама и да нема мира ни дању ни ноћу. Нестрпљиви домаћини (који знају како је време превртљиво и ћудљиво, а летина осетљива) дочекују га у мрачним буџацима, искрсну на вратници пред њим, одвојивши се од јасена и таме, чекају пред улазним вратима, или чак зађу у ходник, па и до спаваће собе (не устручавају се; он спава, они чекају да отвори очи, па ко га први зграби, да га одвуче у своју њиву).
Сви они страхују да неко други не допре до комбајнера пре. Јер киша може да падне, па њима њива остаде непожњевена. Ко пре девојци није нас ни брига, али ко пре до комбајнера, пре ће му жито бити у магази, а хлеба засигурно на асталу.
Мој брат годинама, још од дечачких дана, управља црвеним комбајном и сви га у јулу чекају ко озебао сунце. Прате га у стопу, из њиве у њиву, свађају се и надвлаче, док га се неко не докопа и у своју ораницу га намами. До по ноћи мој брат вредно жање, и свуд га прати свита тих пољопривредника који желе да буду следећи.
Кад брат пође на спавање, они остану приљубљена носа уз врата и дуго се још препиру (у чију ће њиву изјутра комбајн забасати), а можда тако и зору дочекају. Мој брат се сву ноћ тумба мислећи, ко онај Змајев мачак (што мерка мишеве), ког ће прво, а кога ће после (чим сване). И како да изјутра избегне заседу.