Poranila bejah, obukla dugu suknju, a dan sunčan -- dovoljno da budem srećna. Meni dosta, ali drugi uvek nađu neku zamerku. 

Uvuci stomak, kad si se tako utegla, prolazeći kraj mene ulicom, kroz osmeh dobaci mi poznanica. Nekada davno to bi me verovatno rastužilo. Sad me se uopšte ne tiče. 

Ne znam da ga uvučem (a i da hoću, kako kičmu da korigujem?), ne bi mi to ni palo na pamet (čak i kad se slikam, ne setim se). Ne kanim ikog da impresioniram, a ne znam ni što bih ga obmanjivala. Neću da se udajem (računam tako, a ne znam šta mi sudba sprema), ravnodušno odgovorih kroz osmeh. (To mi je argument za sve nemarnosti: što da se besprekorno doterujem, ko da marim da li me ko zagleda i hoću li mu se dopasti.) I ko da sam ja samo svoj pozamašan stomak (što ne mari za ma čije komentare, čak pomalo u sebe zaljubljen; otkako sam se okušala u orijentalnom plesu, drag mi je).
Uostalom, ja ne podnosim laži, ma koje vrste. Kod mene što je u radnji to je i u izlogu. Imam isturen stomak. Imam, može mi se, pa šta! Ne dopada ti se moj stomak? Onda ništa. (A, verovali ili ne, nekima se dopada.) Pametna sam, imaš nešto protiv? Onda ništa. Smetaju ti bore? Onda ništa. Duhovita sam, ne možeš to podneti? Onda ništa. Smeta ti celulit? Žao mi je, onda ništa.
Svet je pun čvrstih, ravnih ili uvučenih stomaka, jedrih butina i zadnjica, napućenih usana, isturenih glomaznih grudi. Šta ko voli nek izvoli. 

Ja nisam jedna od mnogih. Jedna sam jedina, s bujnom maštom i bujnim stomakom. Ako me od njega ne vidiš, skreni pogled, široko ti polje!