Na ekranu laptopa, kao i na nekim društvenim mrežama, imam fotografiju mahune graška iz koje vire (nagužena, isprevrtana) deca u zelenoj odeći, ko zrna graška (znam, lepo korespondiraju uz moje "umetničko" ime). Maša glasno nabroja sedam komada i identifikova ih kao svoju braću, sestre i sebe... Ima dvoje više nego vas, nasmejah se. Koji su oni, upitah. To ćeš ti da rodiš, odgovori Maša ko iz topa.
Hoću, tobože prihvatih (tek da načinim odskočnu dasku ironiji), da uberem u bašti. U bašti i u mašti, složi se Maša.
Hoću, tobože prihvatih (tek da načinim odskočnu dasku ironiji), da uberem u bašti. U bašti i u mašti, složi se Maša.
Posle gleda mačiće u kutiji i kaže: Vidiš kako je lepo imati decu, tebi je žao što nemaš. Ta mala vazda pokušava da me urazumi i usadi mi embrion u matericu, silom da mi ćušne ta dva zrna graška koja nedostaju.
Нема коментара:
Постави коментар