Mnogo mrzim kad me neko zamajava, a ručak mi se hladi (volim sve da jedem gotovo vrelo). Pogotovo ako mi priča (iako ja ne slušam) o fikusu moje majke, kako je trebalo da ga vrati u život (nakon što su ga moji najmlađi sestrići iščupali iz saksije, a na zemlju naslonili, te se nije znalo koju muku muči, dok se vidno suši; ja za njim, da ne budem licemer, suze ne prolivam). Fikus ovo, fikus ono... a ja cupkam u mestu i samo mi topli pire na pameti.
Isto tako se nerviram kad zbog nekih okolnosti ne jedem na vreme ili, još gore, preskočim obrok. Ja sam vam ko onaj iz domaće drame "Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo", koji sedi s privlačnom ženom u hotelskoj sobi, a secka domaću pršutu (što je poneo na more). U potpunosti se slažem s njegovom izjavom: Jaa kad sam gladaan, nisam ni za šta. Govoreći to on, doduše, gleda značajno ispod oka i brci mu se smeše. Tako sugeriše gospođici da će morati malo da se strpi dok se on okrepi (i bude za... nešto). 

Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo, al' iskeno da kažemo: za fikus boli nas uvo, želimo vruć pire da smažemo.