Nije da je najpreče, ali uzeh sabajle da razmrsim dve ogrlice. Prvu, povrh svega i pokidanu (moja sestra ne mari kad Staša po kući vitla mojim ogrlcama ko kauboj lasom), nisam uspela da dovedem u prvobitno stanje. Prebacivala one strune i sleva nadesno i zdesna nalevo, provlačila i ispod i iznad one perle... i ne vredi. Zamršeno, pa zamršeno (kad volim komplikovane modele). Došlo mi od besa da sve rastrgnem.
Tako se i pred životom osećam, nemoćno. Da ga razmrsim treba mi i mnogo živaca i vremena (a nijedno mi se ne preliva). Dođe mi tako nekad da sve igračke išutiram i napustim igru (kad ne umem da se igram). 
Drugu sam ogrlicu razmrsila, prilično lako i brzo. I kad se u životu zapetljaju, neki (među kojima ja nisam) uspeju da se iskobeljaju.