Juče sam na internetu čitala, kaže sestra, kako deci, ako su pametna, ne može da bude dosadno. (Mnogo sam pametna, primetih, meni nikad u životu nije bilo dosadno). Treba stalno da maštaju, da se igraju...
Maša, koja je rešavala neke zadatke, nakon kraće pauze i tišine (dok je u glavi obrađivala podatke), upita: A kako deca da se igraju kad im roditelji ne daju?!
Od jutra do sutra treba raditi domaće iz matematike, srpskog, prirode... Treba ići na čas klavira, na solfeđo, glumu... Piši, Mašo, uči, Mašo, povazdan joj govore i majka i mala sestra (koja je, izgleda, papagaj). Pa da si ne znam koliko pametan, kako da ti ne bude dosadno?! 

Dosadno je sve što moraš i na šta te prisiljavaju. (A koliko ti obaveza nameću, dobro si još iole u pameti.) Dok novi bicikl stoji parkiran pred kućom, čeka, čekaa... A kad god ga čežnjivo pogledaš, majka ti pridikuje. Piši, Mašo, uči, Mašo, piši, Mašo, uči, Mašo....
Kako da se deca igraju kad im rodtelji ne daju?!