Mačići su kao deca: tek što su zaspali, činilo mi se, a već se probudili i vršljaju. Mjauču i pentraju mi se po nogama, dok ja pod jelovinom krojim i jaučem (pa grebu me, eto što). Evo, samo dva minuta, da završim, kažem. A njima ko da je krava stala na nogu, ko da mesec dana nisu jeli, ko da su upravo s robije izašli (mada, ni robija danas nije što je bila:  tamo se krka propisno). 
Nema ni tri sata kako su jeli, a hoće opet. A dok se dete ne zaplače, majka se ne seća. Ja ovoj mačjoj dečici dođem kao neka zamena za mamu. Žena mačka, kaže moj zet. A da budem Radovićeva gospođa Klara fali mi još jedno mače.
I šta ću, manem se posla, pa odem da podgrejem mleko. Sad svi siti (leškare u kutiji) i mir u dvorištu.