Ja sam neko vreme slušala izvornu muziku, pa stopirala i zaboravila. Sestrići mi došli, s mačićima se po sobi razmileli (ne beše mi više do pesme, a ko da bih nešto i čula). Ono najmanje, u osnovi belo, koje zovemo Biberče, šetkalo po krevetu, pa došlo i do laptopa (jeste, sve što volim ja ređam oko sebe po krevetu: laptop, sestriće, mačiće...). Najednom se začu: Uudadee se, jagoodoo, uudade see, dragaa dušoo, uudaadee see Živka Siriniićka... Nesvesno da je upravo postalo di-džej (sreća te imamo isti ukus), mače se udobno šćućuri i poče da skroluje -- bira muziku na Jutjubu. No, premestivši ga na krevet, mi ga sprečismo da padne u sevdah.
Uveče kretoh do tetke da pozajmim malo ulja za salatu (tako mi na selu: ako šta nestane, nađemo gde ima). A mačićima, koje sa sebe zbacih (svih petoro) kad ustadoh, rekoh: Nemoj da je neko puštao muziku, odmah se vraćam!

Niko mi ne reče ni hoćemo ni nećemo. A kad se vratih, videh da je Mozila isključena. Nisam sigurna da sam to ja bila učinila (možda pokušavaju da me odvuku od Fejsbuka i prigrabe svu moju pažnju).