Нисам ја одувек имала овај став: све се може научити (нити сам била спремна да учим)! Кукала сам, и кукала, све док млађу сестру (тада осмакињу, али која је већ, за разлику од мене, познавала основе кувања и мешења) не намолим да испече лењу питу (са џемом од шљива, рецимо). Она имала високе критеријуме (беше врло самокритична), па после јадикује: није испало како треба, није нарасло, требало је још да се пече, не сија се кора довољно... А ја, окорели сладокусац (и крмача за коју нема лоших сплачина), искрено тврдим да је колач добар... БИО (док га нисам смазала... за шта је било довољно да ми сестра на трен окрене леђа).
После сам схватила да не морам никог да молим (нарочито зато што нема сврхе: ретко ми услишују такве молбе), да се колачи праве врло лако, кад имаш у једној руци рецепт, а у другој варјачу. Не кажу Енглези тек тако за нешто што је изузетно лако: "It's a peace of CAKE!" Ми за то кажемо: мачији кашаљ, али и та мачка не кашље од масних колача (такве и не правим); уверена да и њој припада део колача (а знајући да ја нисам уверена и да ћу наићи сваког трена), осладила се на брзину, па се загрцнула... и кашљее, кашљее! (Престани да кашљеш, маче: сви ће знати да печем колаче!)
Нема коментара:
Постави коментар