Кад сам се већ нашла напољу (а сунце ме пригрлило), помазих мало Васу и све мачке што се око мене окупише (сви створови жељни су нежности као озебао сунца), онако ђутуре, пружајући руке на све стране, па ко се колико овајдио. Онда прескочих жицу да на ливади упознам најмлађе јагње (родило се пре три дана, а још га нисам видела - од ове ненадане зиме нисам смела нос из куће да помолим). И баш оно, новорођенче, прилегло на влажну земљу, склопило окице и снива под топлим сунчевим зрацима. Не смеш да лежиш на хладној земљи, дижи се - полутепаво, полупретећи обратих му се ја још издалека. А она (та шарена малена овчица) скочи и просто улете у моје наручје. Ооо, ово ли је једно од оне чувене пословичне сорте, што се из двају вимена млеком снабдева! Не смеш/да лежиш/на хладној/земљи,/ знаш ли?! Како ја при свакој акценатској целини спуштам и глас и у њу уперен кажипрст, тако она (као хипнотисана) својом главицом (ваљда следећи путању прста) клима. Разумела?! Опет клима. Е, тако, а сад трк код маме! (Којој год овци да приђеш - мама ти је; пословица каже да умиљато јагње две мајке сиса, али ти имаш и трећу на располагању - од вишка глава не боли, а стомак се ко буренце отегне.)
Нема коментара:
Постави коментар