Кад сам имала неких петнаест година (прође отад готово дупло, кукуу), купим једном кило-два бресака код неког декице. Воће се тад куповало искључиво на пијаци, а продавали су га сељаци, исти они који су га и гајили. Деда ми даде кусур, али хтеде и да ме награди приде... благословом (што да не: ни мене, а нарочито њега, ништа не кошта): дабогда се удала! /И тад, изгледа, било својеврсних, данас веома популарних, "акција": снабдеш се воћем, а узгред те, ни криву ни дужну, стигне и брак (илити: платиш једно - добијеш два)!/ Дабогда се удала, рече, а ја се смејуљих (уљудно захваливши... далеко ти лепа кућа): девојчурак бејах (и тад, а и сад... упркос крштеници), тек процвала, у црвеној хаљини, као гладиола (удаја ми на памет не падаше ни са тридесет пет). Иди, деда (језик прегризО), каква црна удаја, видиш да сам на прагу живота! /Сад сам давно прешла праг (преко којег ме нико не пренесе, а вала би задрхтале ноге у јунака), прошла и предворје, те се вртим по дневној соби... празној... (у спаваћу собу ког ђавола и да улазим)./ Дабогда се удала, рече деда, ал' не одреди датум, не рече кад (можда још није време?). Вероватно је због тога дошло до збрке у небеској администрацији, па је предмет, можда, коначно и застарео. Деде бар деценију и по нема (отишао богу на истину, ал' никако да му за ме каже неку лепу реч: сит се... неудате не сећа), нема више ни сочних, готово непрсканих, бресака, нема оног дивног доба, а од младожење тек ни трага ни гласа (а камоли белог коња и коњскога каса).
А благословио ме деда, да га помињем (надам се да се (не) преврће у гробу)! /Забрљао си, вала, боље да ми даде коју брескву кантару иза леђа (више бих се овајдила)!/
А благословио ме деда, да га помињем (надам се да се (не) преврће у гробу)! /Забрљао си, вала, боље да ми даде коју брескву кантару иза леђа (више бих се овајдила)!/
Нема више непрсканих бресака, за којима ово време и не жуди; тек понека "непрскана" невеста (којој или пара нема или нема познавалаца и љубитеља ретких вредности).
Нема коментара:
Постави коментар