Маша је, помињала сам већ, напросто луда за којекаквим принцезама. И прекјуче једну књигу о њима у библиотеку вратила, а другу узела (принцеза никад доста!). Гледам како листа сликовницу и идентификује принцезе (Успавана лепотица, Бела, Аариијеел...), те ми поглед паде на Снежану и на њеног принца. Па тај човек је осведочени некрофил (шта ће њему мртва драга, кад нит је Пандуровић нит је Дис, а није ни гробар?), добацих сестри (а она се засмеја; побогу, жено, зар је смешно кад се неко, па нек је и сто пута принц, пали на лешеве?!). Мора да се грдно разочарао (и од муке појео) кад је овој лепотици испао огризак из грла.
Е јебига, требало је мање да дрмају онај ковчег. Не може поштен некрофил ни у ког да се поузда, све то неспретно и немарно, уцвељено... патуљасто, а пуца од снаге... и оде маст у пропаст, а јабука из грла - хоп (а принц овај гори од Милића Барјактаревића: главит јунак, свакој нађе ману). Ах, шепртље, деловала је тако свеже и румено као јабука (златни делишес)! Но шта се може сад (принчева се не пориче, а дошло му да нариче... кад патуљци престадоше: док једном не смркне - другом не сване, сто пута се потврдило), такнуто - макнуто: дижи Снежану на коња и терај (и ова ће ваљда да послужи: кад нема кише, добра је и жиива).
Нема коментара:
Постави коментар