У овој кући нико нема обзира. Нико се не пита (и никог није брига) кад сам ја легла, да ли сам се наспавала, што се осећам као да ме прегазило крдо слонова... Како отворе очи, тако разјапе и вилице и мељу ли мељу (а мени сан на стакленим ногама, скрха се од страве - толике глашчине, звер би се уплашила). Највише волим кад смо код куће само мајка и ја. Ја у соби, читам (што значи да узгред и висим на Фејсбуку, а каткад хватам и зјала), она у кухињи, ћути ко заливена (јер нема с ким да брбља, док јој која стрина не сврати на кафу), само ако пусти јаче телевизор (па ја из собе дрекнем: утишааај, читам, деконцентришеш ме; да јој поднесем под нос само наслов - почела би да муца). Кад је код куће и тата, е, њих двоје као да се недељама нису видели, не престају да торочу. Најгоре је ипак кад порани сестра. Како се за њу маши, капија задрхти од те снаге, степенице се угибају док по њима гази (а селом и мојим поспаним мозгом ти кораци одјекују), па кад шчепа изнебуха браву (умало је не откине, чини ми се) - срце ми задрхти. И све је то ситница док су јој уста затворена. Но кад зине и загрми, нема ти спаса ни да си мртав: што си спавао - спавао си. Сваки час ми неко (неким неодложним послом) улази у собу и као опомињу се међусобно да ме не пробуде, иако ја знам да им је управо то циљ (Маша хоће да гледа цртаће на интернету, а сестра - ко зна). Онда ми Маша улети у собу и запевуши: хајдее, изашло је (нема отад  више од пет-шест сати) суунцее! Ћутим, пркосно заривене главе у јастук: баш ме брига што је сунце изашло, баш ме брига за све (пустите ме да спавам)! Али она хитро притрчи прозору и обе ролетне подигне до самог краја, те пусти дан да по мени пљусне. Маша ми дигне ролетне, а сестра притисак и косу на глави. И џаба више да покушавам: светлости бих и умакла, али од чаврљања не могу да спавам.