Некад сам имала обичај да хватам зјала, и то је једини лов којим сам се бавила. Бидермајер (а следствено томе ни муж) никада није био трофеј за којим сам жудела (што се из (не)приложеног (мужа) да видети). Ипак, из учтивости, кад (због мањка потенцијалних удавача) инсистирају, каткад само, придружим се гомили девојака пред црквом... Станем, скрштених руку, у последње редове (ја сам ту само статиста), да сцена изгледа уверљивије, а "победа", због привидне велике заинтересованости, тешко извојевана. Истински пасионирани ловци стоје у првим редовима (на штиклама од најмање десет центиметара и у сукњама од једва двадесет пет), скачу без помагала као Драгутин Топић с мотком... и имају у просеку шеснаест година. Него шта, на време се почиње: шансе су много веће док их не ухвати ишијас или реума!
Нема коментара:
Постави коментар