"Тренутак истине" једна је од најнеукуснијих и највулгарнијих ТВ емисија. Да занемаримо погубније последице (нарочито на ситну дечицу, што се вазда око телевизора врзмају), моја Маша је (док одрасли мисле да не обраћа пажњу) стекла утисак да има (и лако се може стећи) леба без мотике. Вечерас је чула како водитељка пита учесницу: "Да ли сте ви дошли да узмете новац или због истине (ко је још од истине вајду видео)?" И Маша, иако питање није било упућено њој, признаде: ја бих ишла тамо да узмем новац (па и ја бих, да могу да уђем, узмем и изађем). А тата, мама и њена тетка (тј. ја) били би јој, каже, пратња. /Јао, шта би све дечија уста рекла, леле, њима не треба полиграф! Они никад друго и не говоре до истину и само истину./ И каже: да купим мени хааљинее, и шеширее (иста тетка), и фулафопкее... (Ваљда би се и за тетку нашао који динар и шеширче.) Док ми је сестра малопре препричавала телефоном Машин план како да се преко ноћи (не мрднувши прстом, а уста ионако не затвара) обогати, моја сестричина је (озбиљна), добацивала (да нико не посумња у њену одлучност): ја хоћу стварно новац; ја немам новац, а тата има пууно (неправда па то ти је; а мислите, шта зна дете шта је моћ)! Још јој није јасно да тата за то мора дообро да се озноји (не зарађују сви извртањем прљавог веша пред сваког ко не затисне очи и уши, да не кажем нос).