Кажем пре неки дан Маши, док лежасмо на кревету: Машо, умрећу ти (а ко неће, него штета би било сад, ваљало би то одложити)... Она мало одврати поглед од цртаћа, а ја наставих да кукумачем: боли ме кичма... зато што не плешем... што не радим вежбе... Маша ме погледа и (помисливши ваљда да може да остане без тетке, а није то мало благо, ни буквално, на кило, а камоли...) рече: ајде, плеши, ради склекове (куд да умреш без зрна барута)!
Ето, дете је већ у проблему сагледало решење. Умрећеш зато што не плешеш? Па плеши! Умрећеш што не вежбаш? Ради склекове! (Еее, ко каже да се смрт не може предупредити?!) Нема после, нема сутра, ни од понедељка: СМЕСТА се дижи на ноге лагане (па ради се о животу и о смрти, зар не?)! Е, моја Машо, тек бих од склекова умрла, само кад бих могла и један да начиним.
Нема коментара:
Постави коментар