Ја волим да на плажу пораним (сама, јер сви други воле дуго да спавају; мислим, требало би и мени још сна, али се жртвујем): раширим лежаљку, седнем крај мора, пригрлим колена, спустим на њих главу (и подочњаке) и гледам у даљину, на пучину (или пак у себе... ију, чега ту све има!)... Бродови, бродићи, чамци, чамчићи... галебови, голубови, таласи (остаци од парадајза, кошчице бресака, коре од банана, опушци)... Дремуцкам, сањарим... а вода пљуска... пљускаа...
Ал' да се жена (хајде, као јесам) усуди да игде буде сама и сачува (какав-такав, бар привидан) мир... то захтева веелику храброст и вештину. Не знам зашто на овом свету жена нигде не може да седи сама, а да јој нека будала не приступи. /Обично се само будале сматрају позванима да вам, иако то не желите, одагнају усамљеност (од које и не патите). Зашто људи (сем што су будале) мисле да је усамљеност увек ко сурова казна... а нарочито да бисте место тога радије били са ма ким?!/
Плажа празна, тек понеки раноранилац, на прсте да набројиш (а погледом да сабереш)... Километрима око мене места колико волиш... а он ставља пешкир безобразних пола метра даље. Доброо, моје оружје је истог момента "на готовс" (и сви одбрамбени механизми запети ко пушка). (Ако сам у купаћем, не мисли да немам оружје у рукаву!) Само чекам, да не пуцам прва (тек у самоодбрани)... А ево, манијаци те врсте обично су нестрпљиви и не умеју да камуфлирају (и одложе) своје намере. А како су интелигентни, суптилни и духовити (да ти се желудац од баналности преврне)! Сумњам да сам изгледала као у невољи док сам наносила средство за заштиту од сунца. А ипак, човек је предусретљив: "Треба ли помоћ?" (Од основне школе није читао приручнике за заводнике, форе се убајатиле.) Ма да, не могу да намажем сопствена леђа, но ћу неком непознатом љигавцу дати да на њих спусти своје грозне ручерде! Хм...
Кад сам се окренула... зажалио је што није на другом крају Црногорског приморја (и задуго му је, сигурна сам, било пољуљано самопоуздање) и што је уопште наумио сабајле у лов на гуске, а налетео на седмоглаву аждају. Само попреки поглед (од кога је задрхтало срце у "јунака") и оштар одричан одговор (и да сам беспомоћна, а нисам од те сорте, оон ће да ми помаже!). Није се макао с места неколико секунди (да ли што су му се ноге одсекле... или да сачува иоле преосталог достојанства), па се диже, покупи прње и нестаде без трага. МЕНИ треба помоћ! Њему сад гомила психијатара неће помоћи да поврати веру у себе (а помислите како је то кобно за локалног ловца на усамљене туристкиње, од којих су неке гадно и злослутно намргођене, па их се боље клонити).
Нема коментара:
Постави коментар