Не знам јесам ли била више храбра или луда (ако у том уопште има разлике). Сама против свих?! (И сад често заузимам такву позицију, али углавном ћутке, јер сумњам да ишта могу променити у туђој глави.) А бејах тако мала и несигурна (данашња ја дивим се себи тадашњој и скидам капу због поступка о којем ће бити речи)!
Дакле, још у нижим разредима основне школе бејах изопштена из друштва, јер сам стисла петљу (на патици) да противуречим маси и Вођи. После сам научила да није баш увек паметно држати се принципа: што на ум - то на друм, и да је некад паметније (ма колико мазохистички било) - ујести се за језик. Починила сам тежак преступ (за шта је казна била адекватна): усудила сам се да јавно и отворено кажем: ЈА НЕ ВЕРУЈЕМ (у шта друге девојчице верују)! А од мене се ништа тешко није захтевало: тек да, ко сваки послушан поданик, сагнем главу, пасем траву, тачније пијем воду... У највећој тајности, готово шапатом, поверена ми је тајна љубавног успеха. Треба само код куће да испијем три чашице (од ракије; никако не оне за вино, или, таман посла, шољице, а да вам није пало на памет да пијете из шаке) воде, и да при испијању сваке чашице замислим по једног дечака. У року од три дана, један од њих тројице рећи ће ми да ме воли! (Ух, грдне среће!) Ма немој, не мора чак да се каже ни АБРАКАДАБРА?! Хмм... Како сам могла да верујем у такво магијско дејство воде?! Није било логичне везе! (А, не рачунајући длаку у јајету, то је оно што и данас најчешће тражим.) Хајде да га водом пљуснем, па да ме он после јури, и не одоли те ми призна да је у мене, до ушију (надам се не клемпавих), заљубљен. Хајде да упаднемо у исту бару, па се заједно смејемо, мокри, и он опет не одоли искушењу да ми призна да сам неодољива. Или, да ја будем додола, па играм боса (додуше није примерено да тако мала будем и гола, обмотана врбовим гранама) док не призовем кишу, на којој му будем чаробна, па ме заволи до лудила. Али, ако се ја налијем воде ко жаба - кога то може да импресионира?! Сем тога, ја сам и тад била непоправљиво моногамна: где да нађем ТРИ дечака?! И шта ме брига ако ме воле и двојица - а оба погрешна?!
Опет, све би било у реду, да сам умела да држим језик за зубима. Али ја сам отворено рекла: НЕ ВЕРУЈЕМ, после чега је предводница наложила осталим девојчицама да ме се клоне и не упућују ме више у тајне љубавне вештине. Е, видите сад на каквом сам губитку, само зато што ми језик (тад још не имадох тастатуру, још бих "лајавија" била) бржи од памети!
Нема коментара:
Постави коментар