У кући нестало дрва па морадох на терасу да изађем... у хулахопкама и мајици (рекох, зачас ћу ја). И сад ако ме не дрмне нека прехлада, не знам кад ће (целе зиме сам јој одолевала, зачудо беше ми јак имунитет). Погледам около, а нигде не видим канту. Јаоо, препадох се (и разбеснeх), мајка ми није донела дрва из подрума (зар ја сад да силазим по овом кијамету?). Срећом, одмах потом спазим канте прекривене једним џаком, од снега да их штити. Ух, поскочих од среће. Не пада ми на памет да излазим напоље (сем колико да с улазних врата шчепам канту с дрвима) док се пас у дворишту не опружи, колико је дуг. Две су бабе којима бих се обрадовала и у сусрет им потрчала; Баба Марта није међу њима!
Нема коментара:
Постави коментар