Моја најмлађа сестра и ја изгледа имамо породични смисао и за "поган" хумор (има и ова средња, но се прави, нарочито кад је она тема ненадане пошалице). Тобоже наивна сестра данас рече: гле колико се концерата рекламира, а ми ни на један не идемо. Тозовац, Аца Лукас, Аца Пејовић, не знам ти још ко (нисам пажљиво слушала ни рекламе ни њено набрајање). А на чији би ти ишла, упитах. На било чији, ко из топа ће она (ваљда јој је досадило да седи међу четири зида). Најмлађа сестра и ја у исти трен, погледавши се, прснусмо у смех, и она још додаде: немој само на Тозовчев (а ја не знам, можда би јој то, у сваком случају, био бољи избор него Аца Лукас). Трећа сестра само одмахну главом. А јесте проста фора, признајем. Као кад неко каже молим (па га... ни кривог ни дужног, само зато што је учтив), или осам (па се сви исцере и замисле да је "превозно средство" њихово лично), или седам (па га брижно упозоре да пази на шта, а не мисле на ладан бетон). Али нисмо криве што смо слабе на асоцијације, а машта нам бујна. Увек се најпре погледамо, па се после кратке паузе (уздржавајуће, у којој се проверава је ли и она друга исто "чула") закикоћемо, ако се не насмејемо грохотом, у исти мах и у један глас. А нисмо ми криве што свака реч има реп. Ни њен муж (којем често на тај реп станемо) никако да схвати (шта је смешно, нарочито кад се смејемо на његов рачун) и не престаје да врти главом: "нисте ви нормалне"!