Кад год се вратим из престонице, прво што (упалих очију и бледа лица) кажем (мајка то одлично зна и отворено ми се због тог руга - не зна она каква је мука путник бити) кад крочим у кућу јесте: мртва сам (очи ми се склапају, ноге ме не држе)... али нико не потрчи по попа! Исто бих рекла и малопре, само да сам имала коме. Али мој отац и моја мајка (он у кухињи, она у спаваћој соби), спавају као заклани и ич не маре шта им је с дететом (не знају за себе, а камоли за мене). Глуво је доба... ако не вампир, могао ме какав манијак напасти, а они мирне душе снивају. Истина питала ме сестра телефоном, док још бејах у аутобусу, хоћу ли да мајка изађе пред мене. Ма јок, не треба (знам да је боле ноге, а и изазов ми да сама превалим мрачно брдо - има у страховању големог задовољства). Али опет, чудно ми да су толико безбрижни; па не налазе се деца (и још оваква) на путу (а нема ваљаног блата од којег би ме правили)!

Немајући с ким да поделим дивне утиске с концерта, почех с врата да једем... кромпирушу, па медено срце, једну наполитанку, комадић ципирипи чоколадице (све што уочих, напипах и препознах у мраку... јер је сијалица прегорела)... да напуним свако цревце (које је, разуме се, еуфемизам, деминутив)./ Маша ми стално ствара додатне проблеме, остављајући ми на дохват руке слатке непријатеље витке линије; или једи то, дете, или носи кући, па нек ти се мама и тата тове, што мене вазда стављаш на искушење... којем не могу одолети).

Друго што урадим кад уђем у кућу, па затим у своју собу, јесте да укључим комп, па отворим Фејсбук. Треће (трпање свакојаких комада хране у несрећна уста, која не успевају да се супротставе гладним очима) овог пута сам обавила упоредо или наизменично с другим. Остало ми дакле још да се истуширам (па да се стропоштам у кревету). Само како?! Душа ми у носу (ноге не осећам, а спава ми се). Могла сам и да се не туширам (ништа ми не би фалило да прескочим једну ноћ), нисам врла (што би рекла моја баба, и не само моја). Али, после туширања требало би да спавам као беба. Проверићу за који тренутак (који неретко, лако и неопажено, прерасте у (који) сат), чим се дисконектујем.