Pojma nemate kako vaspitači mogu imati poguban uticaj na ustaljene jezičke izraze (mislite, oni tamo čuvaju, vaspitavaju i obrazuju decu, kad - oni odgajaju jezičke čistunce). Ja danas kažem (i ne lažem) da ne znam gde mi je dupe, a gde glava (što i nije ništa novo: nisam znala ni juče, ni prekjuče, ko zna da li ikad jesam, a sasvim sigurno ni sutra to neću spoznati). No, Maša me opomenu (da pazim kako govorim): ne kaže se dupe, nego guza! Ma, Mašo, ko još kaže da ne zna gde mu je guza, a gde glava (mućni malo ovom drugopomenutom, ako znaš gde ti je)? GUZA, insistira ona i tačka. Ja ostajem pri svome, tj. pri dupetu. Nee, dreknu Maša (i gotovo briznu u plač: što ume tvrdoglavo da brani svoje, pogrešne, stavove; a dreka i suze su argumenti koje ni najtvrđe uši ne mogu da obore), to nijee lepoo (ih, ma zna još kako da bude, kad imaš sreće)! Al' ni ja se ne dam ubediti, i sama sam tvrdoglava kao mazga. Na kraju, ona (očekujući da ću posle toga, konačno, položiti oružje, tj. "odložiti" dupe) upita srdito: "E' vaspitačica KAŽE dupe?" Pa naravno (bez mislosti joj razbih iluziju); kad se vrati s posla, mrtva umorna, ona kaže mužu: ne znam gde mi je dupe, a gde glava (on verovatno priskoči u pomoć da utvrdi na kojim su lokacijama pomenute "tačke", ali to je za ovu priču nebitno). Ali u vrtiću mora da kaže guza. Dupe je, iz nekih, po meni neopravdanih, razloga, prognano iz te ustanove, a i na mnogim drugim mestima proglašeno nepoželjnim i nepristojnim (pa od dupeta ni traga ni glasa, a sve vrvi od kojekakvih guzica). No, iz narodnih izreka ne može ga, brate, niko ukloniti (a da to ne ostavi nesagledive posledice): narodnim izrekama ne prijaju eufemizmi! Pa zamislite: jaoj, ne znam gde mi je guza, a gde glava (a dupe viri ispod mene i od smejanja crkava)!
Нема коментара:
Постави коментар