Otkad sam (još u detinjstvu) čula da se onaj koji (pri obedovanju) sedi na ćošku stola nikada neće udati (ili oženiti, valjda se to i na muškarce odnosi) - meni je to mesto rezervisano za sva vremena: ja INSISTIRAM da sedim baš tu, ja podešavam raspored za stolom da se domognem baš tog mesta... (Nisam sigurna činim li to što verujem, ili što ne verujem; mislim da sam, odrastajući, prošla obe faze, navedenim redom!)
Majka i sestre redovno mi zbog toga gunđaju (moje ponašanje za stolom, a vala i kad se od njega odmaknem, dovodi ih do ludila), ne razumevajući i ne odobravajući što neko sam sebi "jamu kopa". Kad god se ja "nacrtam" na ćošak (ne mareći što ima i praznih, čak udobnijih, a društveno poželjnih mesta, koja ne prete nikakvim zlom... a izgleda da "mirišu" na bukliju), one me (prosto ljute što izazivam sudbinu i dobrovoljno i oberučke prihvatam ulogu usedelice) pogledaju pogledom "ne znamo više šta s tobom da radimo". Odmah mi, koreći me zbog moje tvrdoglavosti, oslobode sva mesta za stolom: ne zna se koje je od kojeg lepše, mogu da biram (na koje god da sednem - prosioci će mi istog trena istaviti vrata)! Ali, ne, ne vredi, nema sile da me prinudi (volim tu da sedim, volim da se suprotstavljam praznoverju, a uživam što ih nerviram). Jedino što im još preostane jeste da mi stolicu uperenu u ćoše stola makar malo mrdnu ustranu (tim nepromišljenim postupkom verovatno zarade upalu mišića, jer na stolici sedim ja i ne dižem dupe ni za živu glavu). Ne znam kako se dosad nisu dosetile da kupe okrugli sto i nadmudre prokletstvo (čime bih ja, ostavši nezaštićena, neminovno, uprkos opiranju, opet postala vidljiva na berzi udavača).
Sve udavače, u paničnom strahu, beže od ćoška ko đavo od krsta, samo jaa... uvek na ćošku sedim, i šta mi fali (sem muža)?
Majka i sestre redovno mi zbog toga gunđaju (moje ponašanje za stolom, a vala i kad se od njega odmaknem, dovodi ih do ludila), ne razumevajući i ne odobravajući što neko sam sebi "jamu kopa". Kad god se ja "nacrtam" na ćošak (ne mareći što ima i praznih, čak udobnijih, a društveno poželjnih mesta, koja ne prete nikakvim zlom... a izgleda da "mirišu" na bukliju), one me (prosto ljute što izazivam sudbinu i dobrovoljno i oberučke prihvatam ulogu usedelice) pogledaju pogledom "ne znamo više šta s tobom da radimo". Odmah mi, koreći me zbog moje tvrdoglavosti, oslobode sva mesta za stolom: ne zna se koje je od kojeg lepše, mogu da biram (na koje god da sednem - prosioci će mi istog trena istaviti vrata)! Ali, ne, ne vredi, nema sile da me prinudi (volim tu da sedim, volim da se suprotstavljam praznoverju, a uživam što ih nerviram). Jedino što im još preostane jeste da mi stolicu uperenu u ćoše stola makar malo mrdnu ustranu (tim nepromišljenim postupkom verovatno zarade upalu mišića, jer na stolici sedim ja i ne dižem dupe ni za živu glavu). Ne znam kako se dosad nisu dosetile da kupe okrugli sto i nadmudre prokletstvo (čime bih ja, ostavši nezaštićena, neminovno, uprkos opiranju, opet postala vidljiva na berzi udavača).
Sve udavače, u paničnom strahu, beže od ćoška ko đavo od krsta, samo jaa... uvek na ćošku sedim, i šta mi fali (sem muža)?
Нема коментара:
Постави коментар