Не знам шта наука каже о (не)појављивању нагих родитеља пред децом. Распитаћу се, сигурно, кад будем том славом овенчана (а бојим се да ни прављењу детета нећу приступити без претходног подробног проучавања литературе, претраживања по интернету... нећу негде да забрљам); не желим да поступим на њихову штету. Ако морам да по кући шетам голишава и да се правим како сам сасвим опуштена, како ми је то најнормалније на свету – глумићу (само мало да дотерам линију), даћу све од себе (и са себе) не би ли ми дечица израсла здрава „у главу“.                                                           

Знам и да неким женама није проблем да се пред сродницима, сестрама, другарицама свуку до голе коже. Сама нисам од оне сорте што воли да се пред ма ким појављује као од мајке рођена (а неугодно ми је и да друге такве гледам), ни допола, а поготово дибидус (тајанственост је ретка и баш стога цењена). Мада, морам признати, с годинама стеге су прилично попустиле (није баш здраво бити ни превише затворен и стидан), али више сам се нагледала породичне голотиње (кад ми се сестре породе, имају и већих и пречих мука од прикривања деколтеа; сем тога, ем сваки час морају да хране децу, ем треба то масирати - ма не маре жене где им је глава, а камоли с... трук), но што сам се сама излагала погледима (само ако у купаћем костиму незгодно прилегнем на бок или ме талас изненади). Баш зато сам интересантна Маши и она ме већ годинама упорно прогони, канећи да ме макар у купатилу затекне спуштених... пантлона). 
Елем, деси се и случајно да дете види одрасле разголићене (и сад дођосмо до анегдоте која је повод овом тексту; нисам планирала оволики ни овакав увод, али ко ме пита;)). А код одраслих је, из дечије перспективе, све предимензионирано и изазива чуђење. Предео препона особито је деци занимљив те као магнет привлачи њихове погледе и изазива вееелико изненађење. Та опседнутост оним што се помно крије (баш зато што се крије) и дечија природна радозналост родитеље (а и остале присутне) често доведе у непријатну ситуацију (ако су људи одвише крути и не посегну за смехом као излазом).

Кад је један од мојих сестрића (сада тинејџера) био мали (не старији од три године), десило се да је неким случајем бацио поглед на татино међуножје (што је на њега, разумљиво, деловало врло импресивно). И кад им касније ми, његове тетке ( а сестре његове мајке, и свастике његовог оца) одосмо у посету, Алекса нам у једном моменту (без икакве најаве и ничим изазван, само желећи да с нама подели своју спознају) начисто озбиљан, а истински задивљен, саопшти: знате како мој тата има велику пишу! Још нисмо стигли сви ни да се насмејемо (од изненађења; неумесно би било да се ми бавимо истинитошћу исказа), а он скочи и баци се на оца (који беше мирно седео на каучу, не слутећи икакву опасност; а срећом има брзе рефлексе): хоћете да видите?! /Код деце је показна метода незаобилазна; нема лажи, нема преваре: црно на бело (скидај одело)! /