Кад
моја средња сестра беше у поодмаклој (првој, а богами и другој) трудноћи,
десило се неколико пута да се рођаке и комшинице интересују: јеси спремна?
/Смешне жене; ко њу пита? Кад ти дође стани-пани, де чикам те одустани!/ Јесам,
одговара сестра мирно и немарно, не престјући да лакира нокте (иако беше већ
готово пет до дванаест, мислим у њеном стомаку). Али ЈА нисам, добацих панично
и помало театрално, да ме озбиљно схвате (ко да МЕНЕ неко пита и ко да би имало
вајде: дете се, САМО фигуративно, туче док не разбије крчаг), фиктивно се
држећи за главу (коју још и данас држим... не само што се одговор није
променио, већ што су се та деца, упркос мојој неспремности, намножила, па ми се
често на ту исту главу пењу... а и чупају ме, брате) и не престајући да грицкам
нокте, са којих је већ допола спао лак. Ко сад да их лакира пред порођај (ко
год мисли да је рађање мачји кашаљ, лук и вода... тај никад тетка није био)!
Нема коментара:
Постави коментар