Ове птице горе су од метеоролога или временских презентера  (лажу чим зину): зацвркућу под прозором из петних жила, мислио би човек изгореће земља (и сунце, ко за инат, пригрејало, кроз прозор се чини да није зубато)! А кад изађеш, лед крцка под ногама. Ала бих се прешла да сам ставила рупичасту капицу и тањи шал; једном и мајка да ми да праву информацију (је ли хладно? богами јесте; дакле: дебела зелена капа и исто тако дебео и зелен шал).
Презентерке су иначе оне девојке на телевизији што вам са осмехом топло препоручују да се обучете исто тако и да обавезно понесете кишобран, па после скапате од врућине, а кишобран заборавите у првом ћошку у којем га спустите или га пак (не зна се шта је горе) сувог сувцитог вуцарате читав дан (ко да вам је мало друге муке) јер од кише ни трага ни гласа (неколико потоњих и наредних недеља). /Ја лично, без обзира на прогнозу, кишобран готово никад не носим, јер знам: испустим ли га на трен из руке - кући га нећу вратити (да ми је глава на копчање, тек тад не бих знала где ми је)./ Или пак наговештавају топло и суво време, иако се кроз прозор (иза њихових леђа) јасно види да киша пљушти ко из кабла, а небо се натуштило ко да ће четрдесет дана лити. 

Кад год сам их послушала (исто као и своју мајку - сем јутрос: и ћорава кока убоде неко зрно), обукла сам се погрешно: или цео дан дрхћем од хладноће или ме облива тешки зној. Истина, више ме пута обманула мајка (ко ће кога ако не свој свога) јер чешће њу питам (ипак боље познаје временске услове у нашем дворишту и околини). Она устане пре мене, пре мене изађе напоље (да нахрани животињско царство), па пре мене и осети спољашњу температуру на својој кожи. Ја испрва неко време шетам по кући у пиџами или хулахопкама, увек у дилеми како да се обучем. И онда увек њу питам: да обучем дуге или кратке рукаве, дебеле или тање чарапе, зимску или јесењу јакну... Њено мишљење могло би ми бити од велике помоћи, само ако поступим обрнуто од онога што ми она саветује (е, субјективан осећај је веома битан и други му човек не може сасвим веровати: та жена и у јануару зна да изађе напоље у кратким рукавима, њој је вазда вруће, а мени зими вазда зима - очито су нам термометри различито баждарени). Како после, вративши се кући, редовно гунђам што ме преварила, следећи пут кад је упитам за мишљење о временској ситуацији, она се обрецне: изађи на терасу, па види сама. И тако и радим: постојим мало на тераси, осмотрим около, извирим преко ограде, некад се спустим и низ степенице, па и до саме капије... Па ипак не могу да се поуздам у утисак који стекнем: ћудљиво је време (можда ми се пред кућом смеши, а кад зађем иза ћошка - искезиће зубе)! Једино правило које може бити од помоћи јесте оно којем ме је научила баба: лети се обуци (или беше: лети понеси - џемпер, јакну...), зими како хоћеш!