Никад нисмо сигурни кад је прави тренутак. (Иако ми је ово четврти
порођај... а још ниједном нисам ноге раширила.)
Кад је сестра приметила да се "нешто" дешава, почела сам да бележим време (ја увек водим евиденцију јер волим да чињенице сагледам јасно - црно на бело). Спустила сам крај себе папир и оловку, а она иде по кући и обавља уобичајене послове (пере судове, звоца, брише, звоца, гледа ТВ, звоца, звоца, звоца...). Кад јој се згрчи материца (мени се грчи од њене последње активности), кад је заболи стомак, она довикне: сад, а ја одвратим поглед од ТВ-а и прибележим време. Тако смо могли да пратимо колики је временски распон између две контракције, колико се често јавља бол, па да на основу тога донесемо одлуку шта нам ваља чинити. На петнаестак минута (зет и ја се већ значајно погледасмо - то је), па на пола сата (ма шта је сад ово?), па на десет (врло збуњујуће, ваљда временски интервал треба да је све мањи)...
Зет и ја се уозбиљили (знамо сви да ће се то од чега стрепимо збити ускоро), али она (тврдоглава) неће да иде, чека јутро, за кад јој је заказан пријем у Народни фронт (породилиште у којем је већина чланова наше породице дошла на свет). Као да је могуће стиснути ноге и одложити. Знаш колико се жена породило у ауту јер нису стигле до болнице, подсећам је (и мислим се како, да нас та мука и у кући снађе, не бих знала шта да чиним; знам само да се код оваквих непредвиђених ситуација увек помињу стерилисане маказе, врућа вода и пешкири, а шта бих с њима бог свети зна). А она ни пет пара не даје. Легосмо сви, упркос свему што је наговештавало скори бебин долазак.
Око четири зет ме пробуди да се пребацим у њихов кревет, крај Маше. (Ваљда је сестрић у стомаку све јаче лупао о зид материце: пустите ме одаавде, хоћу напољее!) Ја стојим трљајући очи крај отворених врата купатила, а сестра седи на ве-це шољи. А малопре је пишкила, каже. Знам ја да је то један од симптома: мислиш пишки ти се, мислиш каки ти се, а у ствари... Немој да се породиш, упозорих је, тек напола у шали (мислим, јесте да га на овом свету чека којекакво с...., али не морам сестрића баш отуда вадити). Коначно они одоше пут престонице (дотерало бепче цара до дувара, тј. догорело сестри до... ноката), а ја окретох кључ у брави и увукох се под њихов јорган (џаба, не хте сан на очи).
Добро је, тамо ће све бити под контролом. Само да стигну пре отварања (измеђ ногу; улазна врата породилишта увек су отворена). Кад сам их након сат и по позвала, чекали су (да њен гинеколог стигне) пред породилиштем (сестра, исцрпљена, спава на сувозачевом месту, ко да је пошла да бере цвеће, а зет се врти ко на иглама). Умало да се породи у ауту (мало је фалило, двадесетак минута тек, рече зету медицинска сестра којој је касније давао одређене податке, док су му жену журно возили у порођајну салу).
Кад коначно сат откуца седам, доктор у ходнику кашљуцну, како већ има навику, спази зета и упита расположено: јел' има нешто (већ су јој пребацивали: шта ви чекате, Ускрс? иако термин беше крај јануара)? Има, рече зет, такође спреман на шалу (лако је њима, ниједан од њих неће да рађа). Е, то је добро, примети доктор пролазећи, то је добро. У ординацији још једном кашљуцну, како већ има навику, па се умало не загрцну, кад баци поглед на оно од чега живи (док неки живе од својих десет прстију, гинеколог живи од ...). Дајте колица, брзо, наложи сарадницама и сви се узвртеше.
Осам прстију (неких, некаквих, нечијих) отворена (одувек ме занимало колико је то тачно; спојим својих осам прстију па се згранем: кроз толики отвор бепче би се сестри у тренерку стровалило). Докторе, а епидурал, подсети моја сестра снебивљиво. Какав црни епидурал, одврати он, само што се не породиш (замишљам дете како се ухватило чврсто за грлић материце или већ за нешто и виси над амбисом).
И док лупиш дланом о длан, сестрић ми се измигољи, а сестри (и свима нама што код куће ишчекивасмо вест) свану. Породи се сестра без епидурала (тако је сто еврића место на рачун болнице легло на њен лични; чим се вратила, зет је то исплатио) и без проблема. Сад деца неће моћи да јој кажу: не знаш ти, мајко, како је мучно (у њеном случају, срећом, и не беше) дете родити.
Кад је сестра приметила да се "нешто" дешава, почела сам да бележим време (ја увек водим евиденцију јер волим да чињенице сагледам јасно - црно на бело). Спустила сам крај себе папир и оловку, а она иде по кући и обавља уобичајене послове (пере судове, звоца, брише, звоца, гледа ТВ, звоца, звоца, звоца...). Кад јој се згрчи материца (мени се грчи од њене последње активности), кад је заболи стомак, она довикне: сад, а ја одвратим поглед од ТВ-а и прибележим време. Тако смо могли да пратимо колики је временски распон између две контракције, колико се често јавља бол, па да на основу тога донесемо одлуку шта нам ваља чинити. На петнаестак минута (зет и ја се већ значајно погледасмо - то је), па на пола сата (ма шта је сад ово?), па на десет (врло збуњујуће, ваљда временски интервал треба да је све мањи)...
Зет и ја се уозбиљили (знамо сви да ће се то од чега стрепимо збити ускоро), али она (тврдоглава) неће да иде, чека јутро, за кад јој је заказан пријем у Народни фронт (породилиште у којем је већина чланова наше породице дошла на свет). Као да је могуће стиснути ноге и одложити. Знаш колико се жена породило у ауту јер нису стигле до болнице, подсећам је (и мислим се како, да нас та мука и у кући снађе, не бих знала шта да чиним; знам само да се код оваквих непредвиђених ситуација увек помињу стерилисане маказе, врућа вода и пешкири, а шта бих с њима бог свети зна). А она ни пет пара не даје. Легосмо сви, упркос свему што је наговештавало скори бебин долазак.
Око четири зет ме пробуди да се пребацим у њихов кревет, крај Маше. (Ваљда је сестрић у стомаку све јаче лупао о зид материце: пустите ме одаавде, хоћу напољее!) Ја стојим трљајући очи крај отворених врата купатила, а сестра седи на ве-це шољи. А малопре је пишкила, каже. Знам ја да је то један од симптома: мислиш пишки ти се, мислиш каки ти се, а у ствари... Немој да се породиш, упозорих је, тек напола у шали (мислим, јесте да га на овом свету чека којекакво с...., али не морам сестрића баш отуда вадити). Коначно они одоше пут престонице (дотерало бепче цара до дувара, тј. догорело сестри до... ноката), а ја окретох кључ у брави и увукох се под њихов јорган (џаба, не хте сан на очи).
Добро је, тамо ће све бити под контролом. Само да стигну пре отварања (измеђ ногу; улазна врата породилишта увек су отворена). Кад сам их након сат и по позвала, чекали су (да њен гинеколог стигне) пред породилиштем (сестра, исцрпљена, спава на сувозачевом месту, ко да је пошла да бере цвеће, а зет се врти ко на иглама). Умало да се породи у ауту (мало је фалило, двадесетак минута тек, рече зету медицинска сестра којој је касније давао одређене податке, док су му жену журно возили у порођајну салу).
Кад коначно сат откуца седам, доктор у ходнику кашљуцну, како већ има навику, спази зета и упита расположено: јел' има нешто (већ су јој пребацивали: шта ви чекате, Ускрс? иако термин беше крај јануара)? Има, рече зет, такође спреман на шалу (лако је њима, ниједан од њих неће да рађа). Е, то је добро, примети доктор пролазећи, то је добро. У ординацији још једном кашљуцну, како већ има навику, па се умало не загрцну, кад баци поглед на оно од чега живи (док неки живе од својих десет прстију, гинеколог живи од ...). Дајте колица, брзо, наложи сарадницама и сви се узвртеше.
Осам прстију (неких, некаквих, нечијих) отворена (одувек ме занимало колико је то тачно; спојим својих осам прстију па се згранем: кроз толики отвор бепче би се сестри у тренерку стровалило). Докторе, а епидурал, подсети моја сестра снебивљиво. Какав црни епидурал, одврати он, само што се не породиш (замишљам дете како се ухватило чврсто за грлић материце или већ за нешто и виси над амбисом).
И док лупиш дланом о длан, сестрић ми се измигољи, а сестри (и свима нама што код куће ишчекивасмо вест) свану. Породи се сестра без епидурала (тако је сто еврића место на рачун болнице легло на њен лични; чим се вратила, зет је то исплатио) и без проблема. Сад деца неће моћи да јој кажу: не знаш ти, мајко, како је мучно (у њеном случају, срећом, и не беше) дете родити.
Нема коментара:
Постави коментар